Ljubinka Bobić je bila glumica jednog faha. S podjednako uspeha je igrala u najrazličitijim žanrovima – u drami, komediji, melodrami, ali i tragediji.
Ljubinka Bobić rođena je 1897. godine u Kruševcu. Kao dete se sa porodicom seli u Beograd, u kom je i odrasla. Glumačku virtuoznost spoznala je još dok je bila dete, a dvadesetih godina prošlog veka stupa na scenu tadašnjeg Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta, posle završena dva razreda Ženske radničke škole. Uvidevši koliko je zahtevan glumački posao, uzima časove baleta i dikcije.
Usled dobrih glumačkih ostvarenja postaje i stipendista Nemačke, te 1929. godine nastavlja školovanje na Visokoj glumačkoj školi u Berlinu. Umetničko usavršavanje posle nastavlja u bečkom Burgteatru.
Do Drugog svetskog rata odigrala je oko sedamdeset pozorišnih uloga i svojom osobenošću oslikavala beogradsku pozorišnu scenu. Igrala je Raku u predstavi „Gospođa ministarka” 1929. godine; Puka u predstavi „San letnje noći” 1931. godine, Roksi u istoimenoj predstavi 1932. godine; Bubu u predstavi „Beograd nekad i sad” koja je premijerno izvedena 1933. godine; Ružu u predstavi „Između ponoći i zore”; Manju u predstavi „Tuđe dete”, koja je igrana 1934. godine, Katicu u predstavi „Dođite prvog” 1938. godine. Tokom ratnih godina igra u nekoliko predstava, da bi svoj angažman posle rata nastavila takođe u Narodnom pozorištu.
Predstava „Dođite prvog” – kritika Mir-Jam
Gđica Bobićeva je mala Katica. To je jedna od onih njenih današnjih uloga, kojim nas oduševljava u Manježu; dovitljiva, kaćiperka, žustra – i devojčica, i uvek protkana toplinom i privlačnošću. U toj ulozi je ona naša Bobi koju svi volimo.
Predstava „Roksi”
Ljubinka Bobić je nenadmašena tako da čovek ima utisak da će se njene glumačke mogućnosti zadržati samo u kreacijama ovog žanra. Ona je uspela da svojim izvanrednim plastičnim povlačenjem komičnih efekta nanovo osvoji beogradsku publiku.
Volela je predratna publika, ali i novinari tog vremena. Igrala je u komadu „Ništa nije slučajno” o kom je jedan kritičar zabeležio: „Tri godine nije imao Manjež tako punu kuću i tako oduševljenu publiku. Nije to bilo zbog predstave već zbog zvezde. Komad je nesumnjivo šaljiv, ali on vredi samo kada je gospođica Bobić na sceni.”
Pored glume bavila se i pisanjem komedija. Prvi komad „Naši maniri” napisala je 1933. godine, a glavna uloga u ovoj komediji bila je namenjena Žanki Stokić. Mata Milošević 1940. godine režira njenu komediju „Porodica Blo”, koja će se naći više puta na pozorišnim scenama mnogih gradova poput Subotice, Zaječara, Užica, Niša, Kruševca, itd. Ljubinkin komad, iako nije dobro prošao kod kritike, veoma je zavolela publika, a Matina predstava bila je jedna od najgledanijih u tadašnjem Beogradu.
U jednoj od kritika o njenim delima zabeleženo je sledeće: „Kada bi Ljubinka Bobić svakim svojim komadom toliko napredovala, koliko je koraknula od ‘Naših manira’ do ‘Otmenog društva’, ona bi posle pet-šest komada postala svetska klasa”.
Pored Žanke Stokić, bila je poznata po ulogama u predstavama koje su nastale po delima Branislava Nušića. Njene interpretacije Nušićevih likova fascinirale su publiku. Volela je često da naglasi kako je ona spona između Nušićevih dela i publike. A isticala je da ne treba zaboraviti da je „Nušić bio pisac koji se borio za čoveka, a ne protiv njega”, što je i bio njen smisao kad bi se našla na sceni.
Igrala je posle Drugog svetskog rata u predstavama „Ožalošćena porodica”, „Stanoje Glavaš”, „Pokondirena tikva”, kao i u čuvenoj izvedbi „Gospođe ministarke”.
Srdžbena i osorna, čas kao svraka nakićena, kao lisica uspijena, kao gavran pokisla, zgrožena i ucveljena, Ljubinkina Živka ministarka učestvuje u igri celokupnog antropološkog kalambura Nušićevog – njena ministarka nije karikatura, nego je – sudbina.
Milosav Mirković
U njenoj glumi postojalo je nešto moderno: opori cinizam i neobuzdana suštinska grubost. Ovaj lik ministarke se pojavio u funkciji čistog smeha; to je bio lik koji može da egzistira samo u oblasti čiste moderne komike. Ovoj Ministarki nismo smeli ništa zameriti: ni notu vulgarnosti, na familijarnosti u izrazu; ni udvorničkom ugađanju publici. Glumica je ovog puta bila samo prvoklasni zabavljač, skrojen po meri našeg nacionalog ukusa; ona je učinila nešto više ipak – uspela je kao nijedan drugi glumac posle rata da na sceni realizuje ono što je estradno kod Nušića.
NIN; 1964. Vladimir Stamenković
Dobila je tokom svoje karijere i brojne nagrade, pored inostranih stipendija koje su je navodile na putovanja po Evropi i zbog kojih je smatrala da glumac mora da menja sredine kako bi učio i napredovao. U posleratnim godinama bila je dobitnik nagrade Zlatni lovorov vijenac na Festivalu malih scena u Sarajevu za ulogu Gospa Mice u predstavi „Vlasti”. Za ulogu Živke dobija Zlatnog ćurana u Jagodini, a Narodno pozorište 1978. godine dodeljuje joj plaketu za izuzetne zasluge.
Poslednju ulogu koju igra na sceni Narodnog pozorišta jeste Živka ministarka, 1978. godine. Iste godine je preminula u Beogradu. Na dan sahrane, kada je iznošen kovčeg ispred Narodnog pozorišta, policajac je na Trgu republike zaustavljao vozila, a vozačima dovikivao: „Stanite da prođe Ministarka”. Zbunjenih lica, nakon toga, ljudi su joj namenili snažan aplauz.
Izvor/foto: Ljubinka Bobić 1897–1978, Muzej pozorišne umetnosti; Muzej pozorišne umetnosti
