Igrana više od četrdeset godina na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, „Buba u uhu” je najdugovečnija predstava u Srbiji, a za samo nekoliko godina joj „beži” predstava „Stilske vježbe” iz Hrvatske, koja je ušla u Ginisovu knjigu rekorda.
Retko se dešava da predstave opstaju i očaravaju publiku decenijama jer se publika menja i dolaze nove generacije. U trku sa ovom predstavom uskoro ulazi „Ljubavno pismo”, Ateljea 212, koja se igra od 1994. godine.
Iako je svojevremeno predstava kritikovana da je delo bez visoke umetničke vrednosti, njeno opstajanje je bilo presudno. Zanimljivo je kako u ansamblu bilo dosta izmena, ali su glumci poput Branke Petrić, Rade Đuričin i Vlaste Velisavljevića, bili deo nje od same premijere.
Premijerno je odigrana 7. juna 1971. godine na sceni Teatra „Bojan Stupica”. Nastala je kao diplomska predstava reditelja Ljubiše Ristića, a u premijernoj podeli našli su se: Moris Levi, Marko Todorović, Milan Lane Gutović, Voja Brajović, Boro Stjepanović, Slobodan Đurić, Zorica Šumadinac, Nikola Simić i kao pomenuti Rada Đuričin, Vlasta Velisavljević i Branka Petrić.
„Cela ekipa se trudila da ovog pisca prikaže u novom ruhu. Fejdo postavlja i neka ozbiljna pitanja, iako mu je osnovni cilj da zasmejava. Za Fejdoa kažu da je bio lud, ali on smatra da svet izgleda ludo. Ko je u pravu, oceniće publika”, govorio je Ljubiša Ristić pred samu premijeru predstave.
Miroslav Mirković, 1971. godine, posle premijernog izvođenja predstave, pisao je u Ekspresu kritiku:
„Hroničar je dužan da vas izvesti kako je jedna lakrdija došla usred letnje noći da eksplozijom humora osveži prepuno gledalište kao bure limunade ili neodoljivi špricer.
Glumačka ekipa je Žorža Fejdoa učinila tako bliskim i domaćim, toliko aktuelno zasmejanim i raskalašnim, ali da čudo bude veće - nijednog trenutka vulgarnim. Igrali su znajući matematiku lakdrijskog zapleta i znajući zanat modernih komičara. Prednjačio je Nikola Simić u dvostrukoj, blizanačkoj ulozi. Nikola Simić je tumačio uloge iskačući i bežeći iz likova, da bi u trećem činu višeslojnog raspleta domašio onaj trenutak groteske, kada se nadmoćni pesnik Žorž Fejdo, pojavljuje na sceni kao provalija načinjena od grohota i eksplozije smeha.
U slavu humora i rezuzdanog smeha Vlada Lalincki načinio je blještavo topli i namerno teskobni dekor u kome je mišolovka dobijala u obesnom trčkaranju i i preticanju retko raskalašnog i pobedničko, estetski opravdanog lakrdijanja.”
O onome šta je najviše privlačilo publiku ovoj predstavi Mirko Miloradović je zabeležio u Politici: „Posebna draž predstave postignuta je savršeno harmonizovanom igrom kormilara raspoloženih i navijenh na izuzetno živo, savremeno traksponovanje humora.”
Buba u uhu postaje hit beogradske pozorišne sezone, rušeći sve rekorde - svako novo izvođenje obeća i novu komičnu intrigu, novu praizvedbu.
„Nastala je predstava zaražena brzinom i nekom nepoznatom komikom; gde se iza pikantno opisnanih preljubničkih zgoda i nezgoda pomalja tragikomedija čoveka kome nije dano da zastan da bi autentično živeo”, objavio je Nin 1971. godine.
Miroslav Mirković ponovo, dve godine kasnije, piše o brojnim izvođenjima ove predstave, gostovanjima, kao i pozorišnoj sali u kojoj 1300 gledalaca pomno prati svaku reč i pokrete glumaca: „Pred punim gledalištem glumci istančanog komičarskog nerva dobijaju ‘’toplotni udar’’ koji ih oslobađa za nove igrače kalambure koji ponekad rašivaju ili rastežu predstavu.”
Koliko je bila omiljena beogradskoj publici pisano je u Borbi, davne 1978. godine: „Nije mali broj Beograđana koji su Bubu gledali nekoliko puta, odlazili sa nje zadihani smehom, oduševljeni novim bojama poznatog lika, razgaljeni novim gegom ili ogorčeni lošom improvizacijom.”
Zanimljivo je, takođe, da Nikola Simić nije izostao ni sa jednog izvođenja ove predstave, a odigrao ju je više od 1500 puta.
Godine 2013, nesluteći da će to biti pretposlednja godina igranja, predstava je i dalje privlačila veliki broj pozorišne publike: „Zbog velikog interesovanja publike predstava će se u junu izvoditi u četiri termina i to na Velikoj sceni.”
Tim povodom Vlasta Velisavljević govori o godinama igranja i scenografiji koja je pretrpela brojne promene: „Mnogo toga je polomljeno, koristimo kulise drugih predstava, nešto igramo u svojoj odeći. Ipak, moje cipele traju od premijere. Krpljene, popravljanje, ali razgažene. Ponekad sam ih obuvao za druge predstave, ponekad u njima odlazio kući…”
Poslednja zavesa na ovu predstavu spuštena je 2014. godine, kada je preminuo Nikola Simić, a ansambl odlučio da odustane od izvođenja iste.
Zasigurno je da će ova predstava ostati upamćena, pre svega beogradskoj publici, bez koje ne bi trajala. Svedoci smo kako se pozorišni repertoari brzo transformišu a predstave nestaju sa njih, traju jednu ili dve sezone. „Buba u uhu” ostaje kao dokaz da predstave ukoliko u sebi imaju poleta i svevremenog humora mogu da opstaju decenijama, usled brojnih previranja koje pozorište trpi ili je pretrpelo.
Izvor/foto: Muzej pozorišne umetnosti
