Lutajući predratnim i posleratnim pozorištima stvarao je brojne predstave, bavio se scenografijom, kostimografijom, pedagoškim radom, kao i glumom. Osnovao je Jugoslovensko dramsko pozorište, režirao u Hrvatskom narodnom pozorištu u Zagrebu, Slovenskom narodnom gledališču u Ljubljani, u Narodnom pozorištu u Beogradu, Ateljeu 212, kao i u inostranstvu. Posle njegove smrti ustanovljena je nagrada koja se danas dodeljuje rediteljima za najbolju pozorišnu režiju.
Bojan Stupica je rođen 1910. godine u Ljubljani. Školovao se u Ljubljani, gde je već u gimnaziji razmišljao o pozorištu. Za vreme studija posećuje pozorište i pravi svoje prve pozorišne skice. Poznanstvo sa Savom Severovom, njegovom budućnom ženom, odvodi ga u svet teatra. Tridesetih godina putuje po Italiji, Nemačkoj i Austriji gde posećuje pozorište, upoznaje se sa savremenim domenima pozorišta tog doba.
Godine 1931. uradiće skice za dekor Šerpantijeve opere „Luiza” u ljubljanskoj Drami, koju je postavljao Branko Gavela. Nedugo posle osniva Teatarsku komornu družinu „Obreznikov”. Sa umetnicom Savom Severovom stvarao je pozorišnu umetnost širom tadašnje Jugoslavije. Međutim tih godina nisu naišli na dobar odjek u pozorišnom svetu, da bi 1933. godine postali članovi Novosadsko-osječkog pozorišta koje je u to vreme radilo u Splitu. U tom pozorištu radi dve režije „Živi leš” i „Poljubac” pred ogledalom.
Nakon Splita odlazi u Ljubljanu gde završava studije Arhitekture, a zatim potpisuje angažman u Drami narodnog pozorišta u Mariboru. U pozorištu je režirao, glumio, igrao i pevao... U ovom pozorištu ostvaruje i svoje značajne režije, koje prolaze dobro i kod kritike i kod publike.
Zbog dobrog uspeha u Mariboru biva pozvan u Slovensko narodno gledališče u Ljubljani. U ovom pozorištu režira sedamnaest predstava. U jeku slave, Bojan napušta Ljubljanu i dolazi u Beograd, u Narodno pozorište. Osim što je režirao bavio se i scenografijom. Režirao je tih godina predstave „Molijer”, „Strašni roditelji”, „Poslednji sprat” i „Ulični svirači”.
„Ribarske svađe”, Jugoslovensko dramsko pozorište
Kritika je govorila o Bojanovim inovacijama i eksperimentima u pozorištu, te je postao najzapaženiji pozorišni reditelj tadašnje Jugoslavije. Po povratku u Ljubljanu dočekan je pod prismotrom, jer su ga tad svrstavali u „crvene”, učestvovao je takođe u raznim aktivnostima Komunističke pertije.
Za vreme Drugog svetskog rata radiće na dve predstave – „Noćas improvizujemo” i „Boter Andrash”. U tom periodu biva uhapšen i odveden u italijanski logor blizu Udina. U logoru se teško razboljeva, prolazi kroz razna mučenja, da bi prilikom oslobođenja Italije se vratio u Ljubljanu.
Posle oslobođenja, pošto se podvrgao operacijama, Bojan režira u pozorišu „Za dobro naroda”, 1945. godine, kad se otvara Slovensko narodno gledališče. Tad režira i prve Krležine komade - „U Agoniji” i „Gospoda Glembajevi”.
Za vreme rada u ljubljanskom pozorištu stvarao je i u Beogradu, gde odlučuje da stvori jedino jugoslovensko pozorište. Po ugledima na pozorišta u Sovjetskom savezu odlučuje da otvori Jugoslovensko dramsko pozorište. Predstavama „Kralj Betajnove”, „Ujka Vanja” i „Ribarske svađe”, otvoreno je 1948. godine.
Od večeras naša prestonica dobila je još jedno ognjište kulture, u kome će hiljade građana pod stvaralačkom sugestijom pozorišne umetnosti oplemeniti svoj život, čeličiti svoju svest i učiti se ljubavi prema životu, čoveku i lepoti – toj velikoj vaštini koju su nam zaveštali i za koju se i danas bore svi istinski umetnici sveta.
Književne novine, 1948. godine
Pre angažmana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu radio je u evangelističkoj crkvi na Bajalonijevoj pijaci, gde stvara svojevrsni pozorišni svet. Tu su se pored glumaca okupljali slikari, književnici, čak i politički radnici.
„Leda”, Jugoslovensko dramsko pozorište
U prvom periodu rada uradio je dvanaest predstava za koje je radio i dekor. Te predstave su gostovale i van granica zemlje. Predstava „Dundo Maroje” 1954 oduševila je publiku u Parizu na Prvom međunarodnom pozorišnom festivalu. Radio je takođe i kao profesor na novoosnovanoj Pozorišnoj akademiji. Za vreme svog stvaralaštva imao je misiju da stvara jedinstven teatar koji bi odgovarao tadašnjem podneblju, te nije želeo da stvara kopije teatara iz različitih krajeva Evrope, kako istoka tako zapada.
„Leda”, Jugoslovensko dramsko pozorište
Ovom predstavom Bojan Stupica izvršio je pionirski posao za koji je bila potrebna njegova bujna priroda, bogata mašta i smelost. Ovom predstavom Stupica je vratio Krležu zemlji, ne dopuštajući da mesto njega govori elokvencija, omogućio je da odnosi budu čisti, i da predstava da pečat našeg doba.
Jovan Ćirilov, Yugopress, 1953.
„Jaje”, Atelje 212 (Zlatni lovorov vjenac za režiju)
Osnovna postavka režije bila je da se ostvari predstava koja će imati i svoj spoljni sjaj i duboko opravdanje za onu precizno pogođenu unutrnju strukturu scenskog materijala. Izvanredno temperirana, sva iz nepromišljenih detalja koji se slivaju u izvanredan koloristički i psihološki mozaik, neteatralna i nekonvencionalna u rješenjima pojedinih scena, situacija i likova, primjerena po nizu sigurnih, dobrih, čak izvrsnih glumačkih ostvarenja, ujednačena do stupnja koji se retko dostiže kada se javlja veliki ansambl, scenografski maštovito riješena.
Utisak jedistvene režije, ono čvrsto saznanje da smo bili svjedoci jednog uspjeha, kome, bez rezervi, treba odati najviše priznanja Bojanu Stupici.
Luka Pavlović, Festivalu malih scena Jugoslavije
Zbog nesuglasica u teatru, kao i kritičarima tog doba, Bojan sa tadašnjom ženom Mirom Stupicom, odlazi da režira u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, gde režira devet predstava. Predstave su naišle na dobre kritike, još bolje utiske publike. U Zagrebu režira zapamćene predstave poput „Glorije”, „Ribarske svađe”, „Optimističke tragedije”, predstavu „Jesenji vrt”.
Bojan će u tom periodu prvi put režirati i u inostranstvu, u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Pored dobre prihvaćenosti u Zagrebu, Mira i Bojan se vraćaju u Jugoslovensko dramsko pozorište 1957. godine. Po povratku nastaće predstave „Gospođa ministarka”, „Poseta stare dame”, „Opera za tri groša”.
„Opera za tri groša”, Jugoslovensko dramsko pozorište
Usled konstantnih previranja u Jugoslovneskom dramskom pozorištu, ipak 1959. godina postaje njegova prekretnica u profesionalnom smislu. Režira u tom periodu u Beogradu, Zagrebu, ali i u inostranstvu. Radiće u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, Boško Buhi. U Narodnom pozorištu radi dve važne predstave „Idiot” i „Aretej”. U pozorišu Boško Buha režiraće tri predstave „Susret”, „Ćorsokak”, „Snoviđenje Simone Mašar”.
Godine 1959. preuzima umetničko rukovodstvo Ateljea 212. Zbog velikog angažmana radio je po dvadeset sati, organizovao noćne probe i stvarao za to vreme jedinstven pogled na teatar. U Atelju režira „Jaje” (1959), zatim „Kućevlasnik i palikuće” (1959) „Kvadratura kruga” (1961) „Crveni cvetovi” (1961)...
Rad u inostranstvu doneo mu je ugled i slavu, a kritike koje su pisali inostrani mediji donosile su pozivitine vesti, međutim on je više voleo da stvara u Jugoslavji, kod „kuće”, što je naglašavao više puta. Režirao je u tadašnjoj Čehosovačkoj, Poljskoj, Švajcarskoj ,SSSR-u, Austriji, itd.
Učestvovao je sa predstavama na Sterijinom pozorju, ali nikad nije dobio nijednu nagradu, učestvovao je na Dubrovačkim letnjim igrama sa predstavom „Dundo Maroje”, u Sarajevu na Festivalu malih i eksperimentalnih scena.
Godine 1968. prihvata da prvi put stane na čelo Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U tom periodu vrši reorganizaciju teatra, obnavlja ansambl, angažuje glumačke klase sa Akadmije za pozorište film i televiziju, osvežavao je i modernizvao repertoar. Ipak, 1970. godine posle duže bolesti umire u Beogradu.
