„Poezija mi je donela slobodu, a lišila me opsesivne potrebe za preteranim objašnjavanjem”

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Ako računamo digitalni format, ove godine dva puta, kada je JDP na svom portalu učinio dostupnim snimak predstave „Hadersfild” i Tportal ZKM-ovu interpretaciju „Črne mati zemle”, Kristiana Novaka.

2. Koju predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučuješ?

Spomenutu „Črnu mati zemlu”. Volim teme dubokog psihološkog konflikta u kojima je opsesivnost pogonsko gorivo.

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?

Nažalost, ne toliko često. Pre pandemije sam išao jedanput ili dva puta godišnje, uglavnom sa prijateljima. Jednostavno nemam tu naviku. Sve više vidim da je dosta toga važnog propušteno, jer dramski tekst, za razliku od poetskog i proznog, nudi potpuno drugačiji doživljaj i mogućnost izraza. Plan mi je da kada sve ovo prođe češće idem u pozorište.

4. Ko ti je omiljeni pozorišni glumac/glumica, reditelj/ka?

Jako mi je zanimljiv rad Kokana Mladenovića i mnogo mi je drago što sam imao prilike da gledam Nebojšu Glogovca u „Hamletu”. Takođe, voleo bih da sam uživo imao prilike da gledam Miru Banjac u „Radovanu Trećem”.

5. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Pozorište, kao i svaki vid umetnosti, bar donekle bi trebalo da bude prostor u kojem će važne teme biti obrađene. Verska i nacionalna mržnja, sloboda govora, pitanja seksualnosti, vulgarni mačizam, kolektivna mitomanija, samo su neke od tema kojima je mesto na sceni, koje moramo da osvetlimo, ne jedino kako bismo bili načisto sa sobom, već kako bismo se ozbiljnije bavili umetonošću. Svet je otišao daleko i ako se ozbiljnije ne obračunamo sa pojedinim temama, biće sve dalje od nas. Takođe, glumci i glumice, kako u pozorištu tako i na filmu, moraju biti mnogo manje komformistički nastrojeni, kako bi zaista pokrenuli ljude.

6. „Pariz, Teksas” je tvoja prva zbirka poezije, a pre dve godine si objavio roman „Aleksa ili kroz snegove i sirene”. Šta je uticalo na tebe da uskočiš u svet poezije? Kako je izgledao taj put?

Na jednoj strani, prozno pisanje nije bilo dovoljno da izrazim sve što sam želeo, a na drugoj nisam znao šta je to što mi je neophodno kako bih pobošljao izraz. Nedostajala mi je antena za istančanije frekvencije i ispostavilo se da je to sve vreme bila poezija. U poeziju me je „gurnuo” moj prijatelj, pesnik i kritičar Uroš Đurković, koji mi je ukazao na manjkavosti mog romana. Njega sam upoznao na 41. pančevačkim „Rukopisima”, baš kao i pesnikinju Kristinu Milosavljević, od koje sam saznao da Ognjenka Lakićević drži radionicu poezije, a onda me je Olja usmerila na Zvonka Karanovića. Sad kada pogledam, ni sam ne znam odakle mi toliko upornosti, ali baš zbog toga i verujem da je poezija prava stvar, jer nije bilo reči o svesnom procesu, ona je mene vodila.

7. Knjiga nas uvodi u brojna preispitivanja, kako intimna tako i društvana, opseda nas sećanjima i otkriva nam duboko usađene veze sa porodicom. Kako je poezija uticala na tvoj stvaralački i lični razvoj? Koliko ti je donela slobode u pisanju?

Otkrivanje poezije je ključni trenutak. Bez nje moj dalji put kao proznog pisca je suštinski nemoguć. Takođe, sve više verujem da ću jednoga dana napisati esej koji će povezati psihološko dejstvo poezije na (moj) lični razvoj. Što sam više otkrivao mogućnosti poetskog izraza, više bio u kontaktu sa sopstvenim glasom, to sam bio spremniji na promene u ličnom životu. Shvatio sam koliko je važno reći šta misliš, otrgnuti se od stvari koje te bole ili koje ti smetaju, ne plašiti se da zaključiš odnose koji ti ne prijaju.

Ne samo što mi je donela slobodu, već možda još važnije, lišila me je opsesivne potrebe za preteranim objašnjavanjem. Sa poezijom, moj izraz je postao ekonomičniji i to mi je trenutno gorivo za dalje prozne poduhvate.

8. U kojoj meri su nas okolnosti poslednjih godina, a naročito ove, navele da sve više žudimo da otkrivamo i pronalazimo one autore koji će nas oplemeniti, „razumeti”, kroz čiju ćemo poeziju nahraniti onaj usamljeni deo sebe? Čini li ti se da se javlja sve veća potreba za poezijom? Kako bi to protumačio?

Kao posledicu sve većeg društvenog pritiska ali i tehnologizacije. Ljudi su oduvek imali potrebu da komuniciraju, barem dok svesno ne odluče suprotno. I dalje mislim da je umetnost velikim delom sublimacija, s tim što je intenzivnijim razvojem tehnologije sada moguće pratiti razvoj scene iz sopstvene sobe. Više različitih poetika nam je raspolaganju, pa je veća verovatnoća da će nas nešto pogoditi, prećutno staviti do znanja da ima još ljudi koji se osećaju jednako uplašeno, usamljeno, zbunjeno ili naprotiv, imaju isti smisao za humor. Mislim da zato sve veći broj ljudi piše, jer sve više vide primere u svojoj blizini, ljude čije stvaranje inspiriše i olakšava težinu svakodnevice. Umetnici proširuju područje unutrašnje borbe i mislim da će nam u predstojećem periodu biti vrlo neophodni, jer je tog unutrašnjeg prostora, posebno u izolaciji, sve manje.

9. Čini se da je odjednom književna scena kod nas, a i u regionu, buknula, progovorila, pobunila se. Često čitajući brojne autore sa ovih prostora shvatamo da delimo ista htenja, mišljenja, toplinu, razočaranost (svu tu zajedničku povezanost na društvenom, ali i drugim nivoima). Kako bi onda ti okarakterisao današnju književnu scenu regiona i Srbije?

To je jako dobro, jer pronalazimo način da izrazimo stvari koje nam smetaju. Takođe, zbog tehnologije nam je umetnost postala pristupačnija, pa se konzumacija i stvaralačka potreba brže šire. Bio sam spreman da kažem da ponekada preterana kreativnost zabrinjava, da može biti jedino indikator pojačane frustracije, ali mislim da to danas nije slučaj, pre bih rekao da je reč o međusobnoj inspiraciji koja je brže iskomunicirana. Veliki broj ljudi koje poznajem otkrili su poeziju posredstvom društvenih mreža pa tek onda nastavili da tragaju za knjigama u štampanom obliku. Na tom tragu bih rekao da upravo prisustvujemo važnom trenutku, jer se pojavljuje sve veći broj mladih, veoma talentovanih autora koji su spremni da istražuju, posvećeno rade i što je najvažnije, pišu kvalitetnu poeziju. Zato mi je rad u izdavačkoj kući „Enklava” važan, jer na prvoj liniji mogu da podelim svoje iskustvo sa manje iskusnim autorima, eventualno pomognem nekome da dođe do svog prvenca. To mi je za sada, osim pisanja, najveći generator smisla.

10. Šta čitaš u poslednje vreme, šta nam preporučuješ?

Čitam novi roman Srđana Srdića „Ljubavna pesma” i biografiju Viljema Foknera koju je pisao njegov brat Džon „My Brother Bill: An Affectionate Reminiscence”.

Preporučujem „Črna mati zemla” i „Ciganin al najljepši” Kristiana Novaka, Juhan Haštad „Nadalje ćeš samo stariti” od proze, a od poezije bih komotno mogao da preporučim sva Enklavina izdanja, ali ću se u ovom trenutku osvrnuti na dve zbirke koje su se pojavile u početku, dok Enklava nije bila toliko u žiži javnosti. Reč je o zbirkama „Živa muzika” Vladana Miljkovića i „Gotam bluz” Aleksandra Petrovića Babića, a van Enklavinog pogona preporučujem jednog vrlo zanimljivog bitnika „Samoće prepune usamljenosti” Boba Kaufmana kao i „Ako kažem može postati istina” Jane Radičević.

Vladana u HuPikon upisala Milica Sučević

Foto: Nikola Marić