„Čovek koji drži do sebe neće se zaustaviti na površno upamćenim podacima”

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Poslednji put sam bio pre dve–tri nedelje, gledao sam „Decu paklene pomorandže” u Pozorištu mladih.

2. Koju predstavu koju si u poslednje vreme pogledao preporučuješ?

Kada mi se neka predstava dopadne religijski pristupam tome da ubedim ljude oko sebe da odu da je pogledaju zato što za razliku od drugih umetničkih dela kojima možete da se vratite u nekom trenutku, pozorišna predstava bude i prođe. Kod mene stalno postoji strah da će neka predstava koju bih želeo da pogledam više puta samo biti skinuta sa repertoara. Predstave koje sam pogledao u poslednje vreme:  u subotičkom „Avgust u okrugu Osejdž”; u somborskom, mom omiljenom jer tamo nisam pogledao nijednu lošu predstavu, „Kad bi Sombor bio Holivud” i „Semper idem”; Pozorište mladih „Kosa” i u SNP-u “Midlseks” i moja omiljena predstava „Nebeski odred” gde se javlja pomenuti strah da je trajno povučena.

3. Koliko često i sa kim najčešće ideš u pozorište?

Trudim se da odem u pozorište barem dva–tri puta mesečno. Imamo neku malu porodičnu tradiciju da kada se okupimo, pošto smo na različitim stranama, sednemo u kola i idemo u Suboticu, Sombor, Novi Sad…

4. Ko su ti omiljeni glumac/glumica i reditelj/rediteljka?

Postoje neki glumci koji su toliko dobri da je prosto njihovo učešće u određenoj predstavi za mene dovoljna preporuka da ih pogledam, čak i kada je predstava slabija, i za koje neretko pomislim zašto nisu popularniji i zašto nemaju više pažnje, jedan od njih je Marko Marković. Gordana Đurđević Dimić mi je izuzetno važna zbog toga što sam pozorište dosta kasno otkrio jer sam odrastao na selu.

Jedna od prvih predstava koju sam pogledao bila je „Draga Jelena Sergejevna” u kojoj je Gordana tumačila glavnu ulogu. To je bio prvi katarzični momenat kada sam pomislio ne samo koliko je ta predstava velika i važna, već i koliko je lepo biti u pozorištu.

Volim da gledam predstave mlađih reditelja zato što tu mogu naići na neka pozitivna iznenađenja. Često mi se dešavalo kod nekih velikih rediteljskih imena da predstave deluju jako ukalupljeno i šablonski. Kod mlađih ima više hrabrosti i volje za eksperimentisanjem. Tu bih svakako izdvojio Miu Knežević koja je režirala „Nebeski odred” jer to je predstava bez ijedne greške.

5. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Mislim da je vrlo marginalan zato što je broj ljudi koji ide u pozorište veoma mali i čini mi se da nekad na kraju predstave ljudi izlaze iz pozorišta razočarani jer su došli po nešto drugo: da se nasmeju i rasterete. Tu vidim dva problema – prvi je taj što mislim da je jako malo kvalitetnih komedija u našim pozorištima, a druga stvar je pogrešna percepcija da u pozorište treba da idemo samo da bismo se rasteretili. Za mene pozorište nije mesto relaksacije, već mesto gde možete da uplovite u neki drugi svet i dobijete odgovore na pitanja za koja niste ni znali da postoje. Takođe, mislim da u našim pozorištima ima dosta hrabrih predstava i tu bih kao jedan dosta dobar primer izdvojio predstavu „Na Drini ćuprija” koja postaje najatraktivnija, najhrabrija i najangažovanija na mestima kada izlazi iz okvira Andrićevog romana.

U momentima u kojima se ta priča nastavlja i sjajno nadograđuje na ono što je Andrić ispričao, tu vidite ljude kako nezadovoljni tom vrstom interpretacije i scenskog prikaza sa kojim se ideološki ili politički ne slažu ustaju i izlaze iz pozorišne sale. Koliko god bilo bolno to saznanje, u isto vreme sam bio i zadovoljan jer to znači da pozorište nije sterilno, da se nije umorilo, da je i dalje budno i da ume da ustalasa makar taj uski krug ljudi koji odlazi na pozorišne predstave.

6. „Fake News Tragač” je medij koji se bavi dekonstrukcijom neistina koje proizvode drugi mediji. Kako možemo da tumačimo Gebelsove reči da „hiljadu puta ponovljena laž postaje istina”?

Nadovezao bih se jednom mišlju Miljenka Jergovića da „hiljadu puta ponovljena istina postaje laž”. Mislim da je pandemija potvrdila da se ljudima istina smučila zato što im ne prija iz bilo kog razloga. Osetili su se ugroženo, uplašeno ili nemoćno pred gomilom izazova i dilema na koje u tom trenutku niko nema odgovore. Čitava naučna zajednica traga za nekim rešenjem, dugo ga nije bilo, a i kada je ponuđeno u vidu vakcine mnogi su potpuno iracionalnim tehnikama odbacivali. „Fake News Tragač” možda deluje kao guranje Sizifovog kamena uzbrdo, pokušaj da se nešto promeni budući da naše analize izuzetno retko dobijaju onaj broj pregleda koji imaju originalni tekstovi dezinformacija na koje reagujemo. Međutim, mislim da je zaista moguć nekakav pomak u dugoročnom smislu pogotovo ako je reč o mladima koji ostavljaju nadu da uprkos tome što je za neke generacije ova borba protiv dezinformacija i za jaču medijsku pismenost verovatno izgubljena. Mladi imaju veliku šansu da naprave iskorak.

7. Novinarstvo je često izuzetno stresna i loše plaćena profesija, a u poslednje vreme obesmišljena i obezvređena. S obzirom na to da predaješ na Filozofskom fakultetu, sa kakvim se sve kamenjem spoticanja susreću mladi na putu ka gradnji karijere?

Mladi se susreću sa mnogim problemima, ali danas je situacija bolja nego što je bila pre pet ili šest godina, postoji više mogućnosti koje su bolje plaćene. Sve više se potiskuje ideja da mladi treba da volontiraju nekoliko godina da bi došli do prvog plaćenog angažmana. To ohrabruje; koliko god je novinarstvo posao koji se ne radi samo da biste zaradili novac, nego zbog entuzijazma, iz želje za unapređivanjem, novinari moraju da budu plaćeni za svoj rad adekvatno. Kada razmišljam o izvrsnim studentima koji su jako želeli da se bave novinarstvom ne mogu da se setim nikog ko u toj nameri nije uspeo. Svestan sam toga da te izazove sa kojima se susreću komentarišem iz jedne privilegovane pozicije budući da sam odmah nakon fakulteta dobio posao koji sam jako želeo i koji veoma volim. Moj medij ne mora da se bori za oglašivače ili za klikove, uspostavljen je tako da može da forsira kvalitet nauštrb kvantiteta, ali znam da se mnogi mladi kada odu u redakcije suočavaju sa velikim pritiscima i to je neka dimenzija ovog posla s kojom ja nikada nisam došao u kontakt i zbog toga ne bih želeo nikome da držim moralne pridike jer nisam ni izbliza prošao ono najgore što novinarstvo može nekome da pruži.

8. Nedavno si odbranio doktorsku disertaciju „Kultura sećanja i Vikipedija” u kojoj upoređuješ članke o Drugom svetskom ratu i raspadu Jugoslavije na srpskoj, hrvatskoj i bosanskoj Vikipediji. Šta su ti otkrila istraživanja? Kako je moguće da neko okreće istoriju u svoju korist?

Borba za istinu, to jest za ono šta bi istina trebalo da bude, to jest ono što je interperetacija istine, vodi se na svakodnevnom nivou. Vikipedija nije najtačnija enciklopedija na svetu, ali je najveća i najuticajnija enciklopedija koja je ikada postojala. Zbog toga možemo videti nastojanja različitih sukobljenih strana da utiču na taj diskurs da ga promene, od čistih trolovskih upada gde neko obriše čitav tekst o recimo Jasenovcu i ostavi neku poruku mržnje, do pokušaja da se promeni naslov određenih članaka poput članka o Srebrenici, kako na našim Vikipedijama tako i na engleskoj Vikipediji koja je zapravo jedan resursni centar za Vikipedije širom sveta. Borba za značenje, za interpretaciju i za nametanje sopstvenog stava je nešto veoma vidljivo na Vikipediji. Imate veliki broj tekstova o ratnim sukobima i zločinima nakon Drugog svetskog rata i raspada Jugoslavije koji su gotovo potpuno identični na ove tri Vikipedije, što pokazuje da je neka vrsta dijaloga i zajedničkog civilizovanog preispitivanja onoga kroz šta smo prošli zaista moguća i u ovakvim okolnostima.

9. Tvoj debi roman „Ništa se nije desilo” preispituje čitav spektar iluzija, pri čemu je fokus postavljen na intimne zablude i samozavaravanja. U kojoj meri iluzije koje gajimo nas formiraju i diktiraju tok našeg života i na koji način treba da se nosimo sa njima?

Taj roman nije napisan sa idejom da bude prosvetiteljski ili sa nekog stava izvorišta mudrosti budući da je najvećim delom inspirisan mojim iluzijama s kojima sam odrastao i kojih sam pokušao da se oslobodim, ali su neke, uprkos svemu temu, samo jačale.

Bavi se temom kojom ću kasnije kao novinar početi intenzivnije da se bavim, to je pitanje dezinformacije i lažnih vesti. Bilo mi je bitno da ispričam priču iz lične perspektive zbog iluzija koje sam godinama gradio i kojima sam se trovao, koje su dosta štetne i toksične, a tiču se ideoloških pozicija, političkih pitanja i tome sličnog. Postao sam svestan koliko je strašno mnogo entuzijazma, truda, čitanja, kritike i preispitivanja potrebno da biste odbacili nešto u šta ste godinama sebe ubeđivali, šta je okolina prećutno ili vrlo direktno odobravala. Dosta je interesantno kako kroz život odrastajući zaboravljamo neke krupne događaje i neke stvari oko kojih smo se jako potresali i nervirali, a neke slučajne epizode ostaju urezane u pamćenju. Zbir tih pojedinosti i finesa utiče na naše odrastanje i jako je teško sagledati ih u potpunosti. Čovek koji drži do sebe, u nekom trenutku kada poraste i krene da razvija interesovanje za određene teme neće se zaustaviti na nekim površno upamćenim podacima, već će samostalno da kopa i istražuje.

10. Uskoro očekujemo novi roman „Minut ćutanja traje 20 sekundi”. Šta će se u njemu 'desiti'?

Rekao bih da većina autora kada piše prvi roman polazi vrlo direktno iz sopstvenog iskustva i često su to romani o detinjstvu i odrastanju. Sada je došlo vreme za iskorak pošto „Ništa se nije desilo” zaista na neki način predstavlja priču o mom detinjstvu. Vreme je da progovorim o drugoj temi koja me intrigira a to je tema radničkih prava. Budući da i sam potičem iz porodice koja je radnička, kroz razgovor sa majkom koja i dalje radi u fabrici čujem dosta informacija, anegdota, nekih sitnih zapažanja za koje mislim da su u literarnom smislu vrlo upotrebljivi.

Ključni izazov koji me odbija od tog procesa pisanja jeste napor da napravim distancu u odnosu na ono što bi bila sudbina moje majke, budući da ako se ta distanca ne eliminiše, ono što pišete preti da postane patetično. Okosnica priče dolazi od nekoga do koga mi je jako stalo i pokušavam da pronađem mehanizme da se to u samom romanu što manje oseti, a da on ostane autentičan i zanimljiv.

Stefana u HuPikon upisala Aleksandra Nikodijević

Foto: Lična arhiva