„Zavičaj mi je pojam nemogućnosti i nedostižnosti”

1. Kada si poslednji put bio u pozorištu?

Poslednji put sam bio, nažalost, u decembru 2024. jer, zbog okolnosti u kojima smo svi poslednjih meseci, nisam pronalazio ni vreme ni emotivni prostor za pozorište. Poslednja predstava koju sam gledao je Vanja, Sonja, Maša i Ostali u Ateljeu 212. U pitanju je retko duhovit dramski tekst, na granici vodvilja, koji predstavlja parodijski odgovor na Čehovljeve junake, ali istovremeno reflektuje sva ona bitna Čehovljeva pitanja o ljudskoj egzistenciji. Preporučujem i zbog odličnog glumačkog ansambla. Za maj sam već rezervisao nekoliko predstava, kako bih nadoknadio propušteno, a prva je Ciganin, al najljepši zbog koje ću se zaputiti u Zagreb.

2. Koju predstavu koju si pogledao u poslednje vreme preporučuješ?

Autorski projekat Borisa Liješevića Tvoje i moje koji ansambl pozorišta Boško Buha izvodi na sceni Teatra „Vuk”. U pitanju je predstava koju s jednakim uživanjem mogu gledati i pozorišni znalci, i zaljubljenici, a dobar je izbor i za publiku koja ne ide često u pozorište. Jedanaest glumica i glumaca Buhinog ansambla prisećaju se svojih ranih uspomena iz detinjstva i događaja koji su formativno uticali na to da postanu ono što su danas. Ishod je katarzičan, kako za učesnike, tako i za gledaoce, a njihova iskustva neminovno evociraju i slike iz našeg detinjstva, rana sećanja i traume, pozivajući nas na saučesništvo na tom lekovitom putovanju po sebi.

3. Koliko često i sa kim ideš u pozorište?

U normalnim okolnostima trudim se da pozorište posetim bar jednom mesečno. U pozorište idem sa prijateljima, sestrom ili povedem svoje učenike, a u nedostatku društva zaputim se i sam.

4. Ko ti je omiljeni pozorišni glumac / glumica, reditelj / rediteljka?

Generacijama unazad imali smo sjajne glumce, pozorišne i filmske. Poslednjih godina volim da vidim na sceni Nelu Mihailović, Dušanku Stojanović, Katarinu Marković, Hanu Selimović, Jelenu Trkulju, Katarinu Gojković... Srećan sam, na primer, što sam imao priliku da vidim Renatu Ulmanski dok je još bila aktivna, u sjajnim Skakavcima u JDP-u. Od glumaca mlađe i srednje generacije izdvojio bih Nikolu Rakočevića, Nemanju Oliverića, Miodraga Dragičevića, Amara Ćorovića…

Najveći pozorišni režiser moje generacije, i šire, svakako je Igor Vuk Torbica. Njegove režije su pozorišni univerzumi za sebe. Imao sam zadovoljstvo da nam se u nekom periodu putevi ukrste i to je jedno od najdragocenijih poznanstava. Neke od predstava koje su mi posebno drage režirali su Tanja Mandić Rigonat, Miloš Lolić, Andraš Urban, Jagoš Marković.

5. Kakav je tvoj stav o društvenoj ulozi pozorišta u današnje vreme?

Ovo pitanje, kao i pitanja koja bi se ticala društvene uloge drugih umetnosti, u velikoj meri zavisi od pozicije koju umetnost ima unutar državnog kulturnog sistema, od sredstava koja se opredeljuju za kulturne projekte i institucije ili na druge načine obezbeđuju, a dalje i od spremnosti samih učesnika u nekoj umetničkoj praksi da ostvare tu društvenu ulogu.. Meni se prilikom iskustva odlaska na pojedine predstave nametalo pitanje - kome se ova predstava obraća? To je možda potrebno pitanje za stvaraoce i programske direktore. Ne praveći ustupke koji bi se ticali estetskih vrednosti, uvek je dobro znati šta je tačno krajnji cilj i kakvog gledaoca  pozorišta priželjkuju, da li ga aktivno oblikuju, kako mu pristupaju?

6. Kretanje kroz (lični I kolektivni) prostor isprepletan istorijskim krahovima donosi nam sliku doma – metaforu povratka i odlaska – večitog raskoraka u vremenu. Jesmo li zapravo sačinjeni i oblikovani od kretanja? Kako izgleda kretanje kroz poeziju?

Ovo pitanje izvire iz jezgra Varljive istorije doma i ne mogu da odgovorim na njega a da ne govorim i o poeziji i o životu. Život je sačinjen od kretanja, od poverenja da će kretanje možda doneti promenu koja nam treba, da ćemo, krećući se stići do nekog novouspostavljenog ili izgubljenog doma. Izvestan je jedino kraj tog kretanja, ali  promena nikad nije izvesna. Ona je u prostoru želje i žudnje,  želimo je za sebe, želimo je za društvo. Ta vrsta vitalizma potrebna je i za život i za pesmu. Uostalom, sve su životne kategorije dinamične, pa i fenomeni doma i zavičaja. S godinama ih preispitujemo, dekonstruišemo, pokušavamo da pronađemo nekakvu sigurnost ili osećaj pripadnosti i uvek se susrećemo s novim iskliznućima. Takvo je kretanje i kroz poeziju, i kroz jezik.

7. Dom je isprepletan mirisima, slikama, lomljivim strahovima koji nas opsedaju, ponekad povrede, zacele, oblikuju i ispljunu. Šta je zapravo dom?

U duhu prethodnog odgovora, verujem da svako ima drugačiju predstavu o tome šta je dom. Kao što proističe iz naše potrebe za pripadanjem i sigurnošću, on je i veliko ogledalo naših strahova i trauma. Nikada nije samo fizički prostor, mada s vremenom postajem svesniji koliko su već i ti konkretni fizički prostori i njihovi elementi i karakteristike uticali na našu percepciju sveta. A šta je tek sa ostalim: dom su iskustva i sećanja, dom je osećanje pripadanja i nepripadanja, primarna porodica, jezik, ljubav...

8. Jednom prilikom si izjavio da se vraćaš delima Branka Ćopića jer delite iskustvo zavičaja. Kako zavičaj progovara iz tebe i zašto je on važna metafora kroz tvoj književni rad?

Ćopića sam prvog čitao, njegove pesme mi je majka recitovala. Ćopićeve knjige za decu su geografski, mentalitetom, humorom, ali i neposrednim iskustvom ratnog detinjstva, bliske mom sećanju na detinjstvo. Slično, u poeziji unutar svoje generacije više poetičkih sličnosti delim sa pesnicima s kojima delim i slično iskustvo zavičajne geografije (npr. Goran Čolakhodžić, Monika Herceg) nego sa pesnicima s kojima neposredno delim „scenu”. Zavičaj je, kao i dom, pojam svakako širi od geografije, porekla i kada se transponuje u književnost daleko je od idile i ekloge. Zavičaj je unutrašnji prostor identiteta i lične istorije, potreba za ukorenjivanjem. Kao pripadniku generacije rođene krajem osamdesetih u zemlji čiji će krvavi kraj ubrzo uslediti, zavičaj mi je i pojam nedostižnosti i nemogućnosti, on se probija kao uskraćenost kroz osećanja bezdomnosti i krajnjeg nepripadanja.

9. Na koji način pristupaš književnosti kroz rad sa mladima?

Kao profesor sve više insturmentalno i u cilju postizanja nekih opštijih obrazovnih ciljeva. Trudim se da razumem vreme, da procenim mogućnosti ali i ograničenja koja proističu iz složenosti književnog teksta, te da zajedno s učenicima tragam za onim što im je blisko. Kao urednik, mladim autorima i njihovoj književnosti pristupam uvek s poštovanjem, saradnički, stavljajući se u službu i učeći o književnosti zajedno s njima i od njih.

10. Postoje li određena htenja mladih kada je poezija u pitanju?

Ne znam u kojoj meri poezija može da odgovori na bilo čije htenje, osim na potrebu da se svet doživi kroz poetski tekst i da taj svet bude obrađena i preoblikovana vizija stvarnosti. 

Čitalac poezije hoće neku vrstu emotivnog ili duhovnog uzbuđenja, ali i vrednosne i etičke podrške, kao i od drugih umetnosti. Hoće bar neki nagoveštaj odgovora na pitanja koja sebi iznova postavlja, ili bar neki trenutak prepoznavanja. Kada su u pitanju mladi koji se bave pisanjem poezije, uvek se nadam da žele da s poštovanjem i odgovornošću zauzmu nekakav književni prostor koji veruju da im pripada. Bojim se da se ponekad ta htenja završavaju i samo u okvirima želje za samoaktualizacijom kroz pisanje i afirmacijom, a da se dobar deo tih aktivnosti onda odrazi na vrednost teksta. Ali to već nije do mladih ni do toga što su mladi, to je do čoveka, i do toga što je čovek.

11. Šta odlikuje današnju mladost?

Današnja mladost ne mari mnogo za ono što joj prethodi i u velikoj meri oblikovana je onim što aktivno ili pasivno, i ponekad nekritički, konzumira. Iako se to naizgled čini zastrašujućim, ta joj usmerenost na sadašnji trenutak omogućuje i da ne bude opterećena repovima i narativima koje moja generacija vuče okolo kao samar, a da istovremeno bude otvorenija prema svemu što joj ide u susret. Današnji mladi imaju osećaj da svet postoji zbog njih i to je dobro - možda će s tom svešću zaista uspeti da ga učine boljim za sebe. Pokazali su nam da su u tome umnogome bolji od nas. Najlepša stvar ove mladosti je to što ne trpi i ne pristaje, a to je značajna promena višegeneracijske paradigme u našem društvu.

Srđana u HuPikon upisala Milica Sučević