Trećeg dana 27. festivala „Vršačka pozorišna jesen“ pod sloganom „Moderna lica pod maskama klasike“ pred publikom se našla predstava „Roman o Londonu“ rađena u koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta, SO Krupnja i BeoArta.
Ove godine navršava se sto dvadeset pet godina od rođenja našeg poznatog pisca Miloša Crnjanskog i upravo to je povod koji je motivisao rediteljku, ujedno i dramaturškinju, predstave Anu Đorđević da postavi komad na scenu. Fabula je zasnovana na ličnom iskustvu Crnjanskog, koji svoj „Roman o Londonu“ predstavlja kroz ruski par koji je izbegao u Londonu. Radnja se dešava nakon Drugog svetskog rata, kada je beda duhovnosti eskalirala do nevidljivih granica. Glavni lik Rjepnin, piščev alter-ego, frustriran je povodom nemogućnosti da pronađe posao koji će othranjivati njega i njegovu ženu Nađu. Takođe, on žudi za onim što je ostavio u domovini, prkoseći svetu oko sebe. U sklopu maštanja o povratku u Moskvu i turobnom stvarnošću koja se nalazi ispred njega, Rjepnin pokušava da i pored palete različitih karaktera koji bespravno uređuju tuđe živote, održi etiku na uzvišenom nivou i postavi se kao čovek sa kičmom.
Na okruglom stolu nakon predstave, mladi glumac koji je verodostojno glumački predstavio Rjepnina, Milan Marić, rekao je: „Našu predstavu posmatram kao priču o kičmi. Negaženje po svojoj moralnoj vertikali, po reči, po svim ljudskim vrlinama, koje bilo kako danas rapidno nestaju ili se transformišu u nešto što je ljigavo i besmisleno. Mislim da je bitno što se upravo ova predstava postavila na scenu, jer mi u današnjem vremenu vapimo za ljudima kao što je Rjepnin i vapimo za junacima koji imaju kičmu. Pitanje za nas je da li bi uopšte umeli da ih prepozamo i da li bi umeli da im pomognemo, ali sa druge strane se javlja i pitanje - zašto su nam uvek u fokusu beskičmenjaci?“
Fabulu komada prati mobilna i funkcionalna scenografija koja je sa jedne strane urađena u gospodskom stilu, dok druga strana portabilog zida predstavlja kuću glavnih likova, utočišće jednostavnih, sumornih boja. Kostimi prate scenografiju i tok igre, te su postavljeni izuzetno subordinisano, profilišući jasan uvid u likove i njihove pozicije u društvu. Dok glavni likovi nose sive, bež i boje tamnijih tonova, igrači sudine, odnosno svi ostali likovi imaju skupe toalete, blistavih i vedrih boja. Večna igra klasne razlike atmosferu dovodi do skroz do današnjice u kojoj izgleda kao da svi preživljavamo Rjepninovu sudbinu i patimo za našim nekadašnjim mestima, iako se nismo ni sa mesta pomerili. Roman se zasniva na širokom opisu londonske atmosfere i prepun je isprepletenih tokova egzistencije koji kod čitaoca izazivaju najdublju empatiju, dok predstava Beogradskog dramskog pozorišta „Roman o Londonu“ deluje kao da svojim štrihovanjem i naglašavajem bola nije uspela da dočara pero samog Miloša Crnjanskog. Falilo je upravo onoga što spašava svako ljudsko biće i sam svet – ljubavi.
Foto: fejsbuk stranica NP Sterija
