Šestog dana BELEF-a publika je u okviru glavnog programa festivala bila u prilici da pogleda beogradsku premijeru predstave „Ko je ubio Dženis Džoplin?”, u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Omladinske prestonice Novi Sad.
Ovo nije priča o Dženis Džoplin. Ovo je priča o Dženis Lin Džoplin, rođenoj u Port Arturu one godine kada je patentiran LSD. Ovo je priča o devojci koja je u srednjoj školi proglašena za najružnijeg muškarca, a čiju su sudbinu u velikoj meri diktirali roditelji. Ovo je priča o ženi koja je bila prevarena i ostavljana, ali i o ženi koja je ležala beživotna osamnaest sati pre nego što se iko setio da je potraži. Ovo je priča koju su ispričale Bojana Milanović i Sonja Isailović.
Dženis upoznajemo dvojako - Bojana nas vodi kroz njeno odrastanje, dok Sonja daje osvrt na njen život nakon tragične smrti, koja ju je zadesila sa svega 27 godina. Ukoliko ste mislili da znate ko je Dženis Džoplin i kakav ju je karakter gradio, nakon ove predstave osetićete duboku grižu savesti što ste se usudili da verujete u to. Dobićete priliku da upoznate jedno krhko biće, koje je tragalo za svojim mestom pod suncem, suštinski tragajući za ljubavlju, i to bezuslovnom. Važno je pomenuti da ključne stanice putovanja kroz život Dženis Džoplin u velikoj meri mapiraju pesme iz opusa njene karijere, a u maestralnom lajv izvođenju samih glumaca, što ga čini spektaklom u malom. Pri tome, utisak upotpunjavaju kako scenografija, koju potpisuje Željko Piškorić, tako i šarenoliki kostimi poput onih koji su se mogli videti upravo na Vudstoku, a za koje je zaslužna Senka Ranosavljević. Imajući u vidu prethodno pomenutu produkcijsku kompleksnost same predstave, ali i prustup biografskom narativu, autorke Sonja Petrović i Tijana Grumić itekako su se odužile Dženis za sveopštu nepravdu kojoj je bila izložena.
Sedmog dana festivala, u okviru glavnog programa, publika je, na centralnom platou Kalemegdana pored Pobednika, imala priliku da vidi predstavu „Lavina”, u koprodukciji Regionalnog pozorišta Novog Pazara i Puls teatra iz Lazarevca.
Drama „Lavina” delo je turskog pisca Tundžera Džudženolua, izvodi se širom Evrope, a ovog puta ju je režirao Stefan Bodroža. U malom, izolovanom planinskom selu, živi porodica sačinjena od tri generacije očeva i majki, od kojih poslednja, najmlađa generacija, očekuje da će to postati vrlo ubrzo. Za skoro mesec dana. Međutim, priroda kaže drugačije, prevremeni porođaj počinje i ispred nas isplivavaju najgore gnustosti ljudske tradicije, starih priča i običaja. Kroz vrtlog emocija i žestoke igre, koja nijednog momenta ne stavlja nikome direktno prst u oko, preispitujemo pitanja tradicije, vere, patrijahalnosti, podeljenosti na ono šta smeju da rade samo muškarci, a šta rade samo žene, šta beba znači u porodici, na kojoj je beba lestvici u porodici, koliko je i da li je važno biti dosledan onima koje voliš i za šta se zapravo boriš, kada misliš da se boriš za porodicu, za sebe… Pitanja ostavljaju gorak ukus nepravde, neslobode i, još manje, svesti u malim sredinama. Pritom, dodatna težina cele priče jeste upravo lavina, okolnost zbog koje oni moraju da pričaju tiho, plašeći se da ne izazovu elementarne nepogode. Da li ta tišina, koja se taloži u jedan vakuum koji na kraju puca, završava krug, zapravo ne dozvoljava otvorenost među ljudima, otvorenost njihovih srca ili im ona, čak, potpiruje unutrašnju snagu koju čuvaju jedni za druge?
Igra na otvorenom, ovom igranom ansamblu donela je novo iskustvo, jer je lavina zapravo bila prisutna, dok je deo scenografije (Zorana Petrov), zavese, zapravo viorio pred nama na blagoj beogradskoj košavi, ostavljajući ukus tajni u toj svakodnevici jedne porodice. Dodatnu atmosferu je napravila i muzika sa specijalnim efektima, koja je jasno dočarala njihove kostime (Tatjana Milošević), pošto su svi bili obučeni u džempere, vunene čarape i kape na glavama. Iščekivajući lavinu. I plašeći se iste. Da li lavinu svih planina ovog sveta ili lavinu naših emocija, duboko i snažno čuvanih u nama?
