Pete večeri 67. po redu Sterijinog pozorja na sceni Pera Dobrinović Srpskog narodnog pozorišta s početkom od 19 časova odigrana je predstava „Protekcija” reditelja Kokana Mladenovića, dok je s početkom od 21.30 odigrana predstava „Poslednje devojčice”, takođe u režiji Kokana Mladenovića.
Predstava „Protekcija”, u izvođenju Narodnog pozorišta Sarajevo nastala je prema istoimenom tekstu Branislava Nušića, dok adaptaciju teksta i songove potpisuje Milena Bogavac. Nušić je ovaj tekst napisao u tamnici, u kojoj je ležao dve godine zbog uvrede kralja Milana. Taj istorijski podatak upravo čini okvir predstave: ona počinje presudom i zatvaranjem glavnog junaka Svetislava (Dino Bajrović) u zatvor, a završava njegovim izlaskom iz istog. Njegova krivica je poziv na revoluciju i iznošenje afera aktuelne vlasti, konkretno ministra Ljubića (Ermin Sijamija), sa čijom je ćerkom Draginjom (Belma Salkunić), pritom, u ljubavnoj vezi. Pritisak i posledice zbog svog „ispada” Svetislav trpi ne samo od ministra kome se zamerio, već i od spostvene porodice, koja zbog svojih poslova ovu vlast podržava, jer, što bi Svetislavljev stric Manojlo (Mirvad Kurić) rekao, kad imaš veze u štali, imaš pare, a kad nemaš veze u štali, imaš – stoku.
Kostim (Lejla Hodžić) ostaje nušićevski, dok su lica likova obojena belom bojom, svima osim Svetislavu. Njegova transformacija dešava se sa izlaskom sa robije, u trenutku kada reditelj naizgled predlaže dva kraja. Jedan je omča, a drugi, mnogo izvesniji je promena i prihvatanje maske pod kojom okolina tako dobro bivstvuje, uživajući sva prava koja joj pripadaju. Na kraju, kada svi likovi postaju isti, boreći se na istoj strani, ostaje samo floskula, toliko često ponovljena ali ne uvek primenjena, a to je da je zakon isti za sve. Pa, da li je?
„Neki delovi teksta su adaptirani i pronašli smo mu ekvivalent u savremenom društvu, ali ja i dalje mislim da je ’Protekcija’ u srži ono što Nušićeva ’Protekcija’ i jeste”, objašnjava dramaturškinja dodavši da je osnovna intencija bila da se komad rekontekstualizuje. Nušićev tekst evidentno je proširen savremenim političkim fenomenima, aferama, varoškim politikanstvom i nepotizmom, publika se poziva na pobunu, dele se leci sa spiskom 34 afera, proziva se vlast za krađe za koje niko nije odgovarao. Upotpunjena muzikom Irene Popović Dragović, na sceni na momente prosijava atmosfera kabarea u kom Nušićeva satira stara stotinak godina postaje naša realnost i gorki smeh generacija sada već naviknutih na izvitoperene pokrete i izveštačen govor.
U predstavi igraju: Ermin Sijamija, Belma Salkunić, Amina Begović, Aleksandar Seksan, Amra Kapidžić, Merima Lepić Redžepović, Dino Bajrović, Mirvad Kurić, Mona Muratović, Aldin Omerović, Emina Muftić, Amar Čustović, Mak Čengić.
Zašto su poslednje devojčice na zemlji baš devojčice, zbog ekonomije materice
Feministički pokret deluje čitav 20. vek, ipak, svedoci smo toga da je doživljavao svoje uspone i padove. Zatičemo se da u 2022, nakon decenijskih borbi za ravnopravnost, pod talasom dekadencije liberalnog kapitalizma, uopšte diskutujemo o konceptu žena kao, pre svega, materica koje govore. Svođenje žena na reproduktivnu funkciju i ponovna dehumanizija.
Kapitalizam je mač sa million oštrica, od kojih se ne zna koja je gora - za sve je kriv beli heteroseksualni muškarac, kolonizator, sa ideacijama apsolutne moći i vlasti nad manje moćnim, iscrpljivanjem resursa svih oblika života koji su slabiji u odnosu na sile kojima vlada ova ideologija. Takođe smo svedoci toga da ova ideologija postepeno doživljava svoj sumrak - što u čitavom, sumornom svetu dovodi do ponovnog jačanja desničarskih ideja.
„Poslednje devojčice” pozorišta Deže Kostolanji iz Subotice jedna su od onih predstava u kojima je dramski tekst nadređen u odnosu na režiju. Maja Pelević, čiji je ovo autorski tekst, navodi da je u pitanju libreto - i zaista, u realizaciji Kokana Mladenovića ovaj tekst postaje pop-opera, jedan neprekidni song, čiju je muzičku osnovu realizovala Irena Popović Dragović.
Budući podeljen u petnaest slika koje tumače različite aspekte na koje kapitalizam i patrijarhat tretiraju matericu - odnosno, materica biva metafora za čitavo ljudsko telo i ljudski rod - dobijamo jedno cinično, agresivno, ideološko, brehtovsko opelo licemerju odnosa ideologije prema ženskom telu, klasi, rodu, socijalnom i rasnom poreklu. Inspiracija za ovaj tekst je, po rečima Maje Pelević, nastala iz jednog intervjua sa direktorom jedne ukrajinske klinike za veštačku oplodnju, gde je tokom trajanja pandemije 2020. godine došlo do toga da roditelji dece dobijene kroz surogat nisu bili u prilici da svoju decu „podignu”. Dakle, polazeći od premise da je već samo dete, u kapitalističkom sistemu čiji je surogat majčinstvo produkt sam po sebi, roba - predstava sistematično kreće od onoga iz čega počinje sama valuta ljudskog života - materice i vrednosti ženskog života u sistemu koji ga obezvređuje.
Muzika je preteća, deklamujuća, otvara problematiku, zatvara je na momente da bi je ponovo otvorila, sve sa određenom dozom cinične ironije prema problemu dehumanizovanja, koji leži u osnovi svih petnaest slika ove predstave. U pogledu same režije, čija je suštinska funkcija oslikavanje problematike teksta, dosledan je Mladenovićev stil, te tako scena predstavlja tri fabričke trake preko i oko kojih orbitiraju akteri predstave, uniformisani radnici, transponujući sebe i jedni druge preko tih traka, porađajući obojene loptice i balone koji simuliraju jajne ćelije i materice. Svaki element na sceni podjednako je u svrsi depersonalizacije koliko i sam tekst koji nam na nju ukazije - glumci su radnici, dakle ništa više od radne snage, tela koja energiju ulažu u produktivni proces - a taj proces je ovoga puta, re-produktivni. Čitava predstava je fabrički proces, jedno neprekidno prolaženje kroz scenski prostor na fabričkoj traci, koja ukrug reprodukuje obesmišljeno kretanje - a tela na sceni samo su sredstvo izraza obezličenosti koja proklamuje kolektivni revolt i ponovno „riklejmovanje” materica i ideniteta.
„Poslednje devojčice”, u kratkim crtama, dosledno su ispratile sve elemente poetike svih autora ove predstave. Pogotovo ako uzmemo u obzir da ona dolazi iz pozorišta koje vodi Andraš Urban, za ljubitelje postdramskih angažovanih kontraudaraca kapitalizmu i svim njegovim pošastima, ova predstava je tačno ono što žele da pogledaju.
Poslednje devojčice su one devojčice, crne, romske, neadekvatne, one koje rade na plantažama, sve one felerične i reproduktivno beskorisne, koje su ostale na zemlji na samom kraju, kada je beli heteroseksualni muškarac svojim raketama otišao da osvoji Mars - što je, gle čuda (ako ste dovoljno maštoviti i znate da čitate simbole), metafora za nešto, što, dovoljno ironično, ne služi reprodukciji kojom isti ti beli heteroseksualni muškarci trguju.
Danas će publika imati priliku da odgleda predstavu „Bludni dani kuratog Džonija” u 19 časova u Novosadskom pozorištu, kao i predstavu Ateljea 212 „Rolerkoster” od 21 čas u Srpskom narodnom pozorištu.
