Predstava „Utorak 19:30” po dramskom tekstu Mine Petrić i Đorđa Petrovića, a u režiji Ivane Janošev, premijerno je izvedena na sceni novosadskog „Studija Treći Rog”.
Ima taj neki vojaerski duh u svakom pozorišnom gledaocu koji mu je prosto dat kao takav – ti tu kao sediš u publici, gledaš tuđe drame na sceni i na neki uvrnut način se naslađuješ tuđom srećom ili nesrećom u svrhu tamo neke katarze – ili bar tako tvrdi teorija drame kad kaže da gledanjem tuđe nesreće dolazimo do didaktičkog momenta gde ne samo da čistimo svoj emotivni naboj nego se i na primeru učimo kako ne treba da postupamo – monkey see, monkey do.
U tom klasičnom smislu, pozorišni gledalac ima određenu distancu u svom voajerizmu. On je došao u pozorište da gleda tuđu dramu. Na sigurnom je van proscenijuma. Drama nije njegova i verovatno je daleko veća nego bilo šta što se dešava u njegovom životu u datom trenutku. Pozorište voli velike stvari i velike emocije.
I onda dođe taj utorak, 19:30. Ulazimo u Studio Treći rog. Mislimo se, ovo bi stvarno bio kul kafić. Čujemo da ne radi kao kafić već kao studio za podkaste. Stolice razbacane svuda po prostoru, jedan par stolica i visoki sto naspram mene. Ljudi izlaze i ulaze, ne obraćam mnogo pažnju. Ušao je i neki dečko u kariranoj košulji i seo za visoki sto. Čeka nekoga. Čekam i ja. Valjda čekam dvoje ljudi, tako je pisalo u najavi. Sa mojih leđa dolazi i žena i pridružuje mu se za visokim stolom.
Pošto su se svi stišali, ja kao dokoni gost kafića slušam taj neki par ispred mene kako se, čini mi se, razvodi. Trebalo bi zajedno da idu na psihoterapiju, a ovo je sada dogovorenih 45 minuta u kojima sumiraju svoja spoljna i unutrašnja previranja. Prepucavaju se oko roditeljstva. Klasičan mladi par milenijalaca: da li ćemo biti dobri roditelji? Da li smo uopšte za to? Jesmo li u biti isuviše falični da bismo bili roditelji? On je nastavnik biologije i vodi blog o majmunima. Njoj je sumanuto čime se on zamlaćuje. Uključujući i Gospodara prstenova. Mihajlo (Aleksandar Milković) prebacuje Olji (Jelena Đulvezan-Milković), Olja Mihajlu – jasno nam je da svako od njih projektuje sopstvene nesigurnosti na onog drugog.
Nisam u pozorištu. Voajerišem nad nečijom svakodnevicom tu, sa njima. Nema distance. To je nešto što sam čula mnogo puta van scene u varijacijama na temu. Njihov tragikomični, emotivni, slatko-tužni utorak u 19:30 je moj utorak u 19:30. Uvučena sam u intimne prepirke nekog rendom para i baš mi je zabavno. Taj hibridni utorak postaje utorak svake osobe koja se nalazi u lokalu – svaki šum u komunikaciji Mihajla i Olje bruji i pritiska slične dugmiće u svesti svakoga ko prisustvuje ovome, stvarajući i u nama unutrašnji konflikt između nekoga ko neposredno doživljava tuđu intimu, ali je ujedno i pasivni posmatrač – publika. Igra Aleksandra Milkovića i Jelene Đulvezan-Milković je na trenutke namerno teatralna, čime se postiže laka i prirodna komika, a čitava atmosfera njihove iskusne zajedničke igre odaje utisak para koji se poznaje i lako odgovara na igru ovog drugog.
Pasivna pozicija u bilo kom kontekstu čini da se um uhvati za prvu dinamičnu stvar koja mu je u dijapazonu pažnje, a sama činjenica da smo (kao publika) neposredno, ali i dalje pasivno uvučeni u intimnu dramu stvara snažan potencijal za identifikaciju sa karakterima – pa i na samom kraju, kada nam režija dozvoljava da zavirimo i u ono što se odvija vam prostora kafića. A ovo dvoje upravo su everymen, neko sa kim možemo da se lako identifikujemo. I kroz dramski tekst i kroz ovako intiman i neposredan rediteljski postupak, to se dešava bez trunke frikcije. Dramaturzi Mina Petrić i Đorđe Petrović, autori teksta, navode da je tekst nastao kao svojevrsna kontra-razmena, gde je Mina pisala Mihajla, a Đorđe Olju – te se tako upravo stekla posebna dinamika u kojoj likovi prevashodno govore o sebi putem komentarisanja grešaka drugog lika. Mandrilo o kom Olja govori, puna cinizma, samo je simbol nerazumevanja između ovo dvoje, gde ona, nipodaštavajući temu (izuzetno uske niše interesovanja) do koje je Mihajlu mnogo stalo, ona nipodaštava i svoju sposobnost da obrati pažnju na te autentičnosti koje čine drugu osobu, čineći Mihajla nesigurnim, ali ujedno projektujući i svoju nesigurnost kao odbrambeni mehanizam. I tako dobijamo širu sliku univerzalne teme – da li zaista razumemo bližnjeg svog?
Lako je postati Olja i Mihajlo. Ne čak ni postati – svako od nas već jeste oni, sa svim malim svakodnevnim i velikim pozorišnim emocijama i neslaganjima. A baš zato, na njihovim sukobima možemo naučiti da se komunikacioni šum može razrešiti neposrednim, iskrenim dijalogom. Kao, uostalom, i taj Mandrilo o kom Mihajlo piše u svom blogu. Monkey see, monkey do.
Utorak 19:30 je prva epizoda trilogije. Drugi 45-minutni susret Mihajla i Olje odigraće se 22. oktobra na istom mestu, uz „Dva piva”.
