Pre nego što smo počeli da je srećemo na malim i velikim muzičkim scenama, HuP i Tam su se sretali u foajeima pozorišta i na pozorišnim festivalima. U međuvremenu, selidba sa pozorišne na muzičku scenu donela je mnoge sjajne nove stvari kako njoj tako i nama što je slušamo, ali neke suštinske su ostale iste – na primer, baš ta scena, ali i mentalitet kakav može imati samo onaj ko je umetnik scene. Kako bismo uhvatili tu nevidljivu nit koja je oduvek spajala pozorište i muziku i koja, još prema antičkom pozorišnom protokolu vodi do katarze, našli smo se sa Tam u kafiću Fakulteta dramskih umetnosti, odakle je sve krenulo, da ispitamo kako ona to radi (i uspeva).
Kako Tam od Tamara Popović, FDU, Menadžment i produkcija u pozorištu, radiju i kulturi? Koliko su ti značile te studije u ovome čime se danas baviš?
Bavim se scenskim umetnostima ceo život i ceo život nešto pravim i stvaram. Gluma, pevanje, ples i muzika su mi bile najvažniji deo odrastanja. Kada sam odlučila da upišem nešto na umetničkom fakultetu, htela sam da se obrazujem u smeru koji nije nužno umetnički, već šire, jer sam htela da dobijem još neka znanja koje nisu usko vezana za sam proces stvaranja umetnosti. Produkcija je takođe stvaranje doduše, samo na neke druge načine, kako ću kasnije i saznati. Na faksu sam isto i pisala i pevala, ali usputno, da bih se onda pred kraj faksa vratila svom prvobitnom instrumentu, klaviru, jer sam neko vreme svirala gitaru. Tad sam nekako, bar ja mislim, krenula bolje da pišem pesme - odnosno, pisala sam pesme koje sam bila sigurna da želim da objavim. Naravno, to se moralo poklopiti s time da sam upoznala ljude sa kojima bih rado pravila muziku.
Na primer, tvoja prva pesma „Kako treba” – kako je tekla produkcija toga, da li je to imalo veze sa umrežavanjem preko faksa?
Imalo je veze sa umrežavanjem preko faksa, ali i preko festivala. Producenta pesme Mihajla Đorovića (Summer Deaths), sa kojim i danas radim, sam upoznala preko najboljeg druga sa dramaturgije. Tanja Drobnjak (videografkinja) i ja smo se upoznale na jednom od filmskih i pozorišnih festivala na kojima sam radila tokom studiranja i krenule smo da se družimo. Jako volim njenu estetiku i baš sam želela da tu prvu pesmu uradimo u tom smeru. Imala sam inicijalno plan da to bude spot veće produkcije, ali mi je neko rekao da je to prva pesma, da se predstavim, da ne moram toliko da ulažem, da prvo vidimo kako će da prođe – i dobro je prošlo. Tako da mi je sada drago što smo to prvo radile nas dve same.
Kako je iskustvo u pozorišnoj, odnosno kulturnoj industriji, uticalo na to kako pristupaš muzičkoj industriji?
Uticalo je različito, zato što je pozorište dosta institucionalizovano, što nije baš slučaj sa muzičkom industrijom. Ovde si nekako mnogo više na tržištu. Opet, ja sam radila u pozorištu koje finansira država pa mi u tom biznis smislu i nije pomoglo, ali nekako jeste životnim i umetničkim iskustvom. Volim da sam tu i volim da se inspirišem iz svih vrsta umetnosti, posebno kad je reč o estetici i performansu. Ali eto, pobegla sam iz pozorišta i bila u fazonu „Imma do me”. Ja sam veliki zaljubljenik u pozorište, samo malo više u neke druge, alternativnije forme.
Biti artist i u bukvalnom i prenesenom smislu podrazumeva da si na sceni. U kakvoj su vezi muzička i pozorišna scena? Šta, zapravo, za tebe predstavlja reč – scena?
Scena je scena. Moje iskustvo na sceni je od vrtića, plesa, folklora, od svih manifestacija na kojima sam učestvovala, pa posle glume, produkcije i svega drugog. Scena ima jako posebnu magiju, jer to je momenat koji ti deliš samo jednom sa tim ljudima u tom trenutku i to je nešto najlepše na svetu. I apsolutno je usko povezano – mislim na sve vrste scenskog izražavanja. Pozorišno iskustvo mi sada dosta znači što se tiče samog nastupa, ali i svetla, kostima, scenografije i svega ostalog – da sve elemente upakujem u jedno.
Pored toga što si performer, takođe si i kreativni mozak iza svega. Kako misliš da te publika vidi kao zaokruženog artista, nekoga ko svoju kreativnu viziju direktno prenosi na scenu? Da li misliš da bi postojala neka razlika da samo reprodukuješ nečiju viziju?
Meni mnogo znači. Mislim da bi bilo totalno drugačije. Mogu da zamislim to jer sam se bavila glumom dugo i shvatila da ne želim da budem neko drugi. Glavna razlika jeste u tome što ja želim da budem ja i želim da prenosim svoje iskustvo. Meni je skoro svaki nastup jako katarzičan, jer svaki put kad pevam svoje pesme proživljavam sve što sam ispričala u njima. Važno mi je da se takoreći prospem pred drugim ljudima, ali ja. Ne da performujem neki lik, nego baš sebe – iako dosta volim da se menjam, to su sve različite verzije mene. Ne bih rekla da je ništa od toga uloga.
Da li si pre glumica ili rediteljka? Ili i jedno i drugo?
Jedno i drugo sigurno. Zato što sam izvođač i dajem se publici – u tom smislu ja sam moje telo i moje lice, moji izrazi. Mislim da mi je tu dosta glumačko iskustvo pomoglo. I na sceni kada nastupam i kad snimam spotove, moje lice i moje telo više u tom trenutku nisu moji, nego je to u svrsi toga što radim. S druge strane ja sam i reditelj, zato što korežiram sve što radim – moja vizija je u pitanju, tako da nekako sam i dramaturg i producent.
Kako bi opisala dramaturgiju tvoje set liste?
Zavisi da li sam sa plesačima ili ne, pa u odnosu na njih pravim dinamiku koju želim da postignem. Volim da ide baš tako, dramaturški – volim da krene malo brže, pa onda se malo spusti, pa opet ide brže, pa se pravi tenzija i na kraju doživljavamo klimaks sa najpoznatijim pesmama. To je zapravo i dobro – do kraja se i umorim malo, pogotovo kad imam te duže nastupe i onda na kraju samo pustim publiku, ja ću da igram hajpujem i da budem glasna, pred kraj se ne fokusiram toliko na pevanje.
Velika scena ili mala scena i zašto?
Velika scena ima tu masovnost koja je lepa i značajna – kada podeliš nešto sa velikim brojem ljudi, to ti daje na nekom značaju i na potvrdi da radiš nešto veliko. Lepo je kada mnogo ljudi istovremeno doživljava nešto, ali svako ima neki različit motiv zašto je tu. Mala scena je mnogo intimnija i tu se mnogo bliže povežem sa svojom publikom – tamo uvek znaš da su tu zbog tebe. Na intimnoj sceni, i pozorišnoj i muzičkoj, svi su tu da podele jedno iskustvo i obično je više katarzično – ja samo spominjem tu katarzu…
Zašto je „Pogana” katarza?
Ne znam šta ta pesma radi ljudima! Prilaze mi ljudi različitih godišta i seksualnih orijentacija i pričaju o oslobađanju koje ta pesma nosi sa sobom. Kad čuju pesmu i kad osete tu moju slobodu žele da se i oni oslobode. Na nastupima su svi u tome zajedno, u tom, ajde da kažemo, oslobođenom libidu. Za mene je libido ljubav prema životu, prema živosti. To je dosta drugačije nego mejnstrim seksualizacija žene koja se fokusira na seksualnost iz muške perspektive – ovo je baš nekako žensko seksualno oslobođenje i oslobođenje uopšteno.
Pogana je, dakle, klimaks „feminine energy” tvojih nastupa. Kako bi izgledala predstava koju bi Tam režirala?
Mjuzikl sigurno. Taj žanr je jedan od razloga zašto sam poželela da se bavim glumom. Tako da bi bio neki mjuzikl, bio bi urban, ali nisam sigurna u kojoj meri, jer volim klasične mjuzikle. „La La Land” mi je, na primer, divan primer modernog mjuzikla koji se oslanja na klasike.
Koji bi žanr bio?
Melodrama, verovatno. To bi mi je na „bucket listi” da uradim!
Koja je tvoja omiljena stvar u vezi sa pozorištem?
Blizina s drugim ljudima koji ispred tebe stvaraju i proživljavaju dešavanja iz komada. Imaš pred sobom skup veština različitih umetnika koje vidiš tu, u tom trenutku. Jako volim angažovano pozorište. Opet, konstantno se provlači ta reč, ali volim tu katarzu i povezanost sa njima. Na primer, kad sam bila na „Devojčicama” Reflektor teatra, bila sam u fazonu – nemoj da plačeš, nemoj da plačeš, nemoj da plačeš – i onda sam plakala kroz celu predstavu! Jako volim i pozorište koje uči, koje obrazuje.
Da li imaš da preporučiš neku predstavu?
Bilo šta od Tanje Šljivar. Ja sam njen veliki fan kao umetnice i kao osobe. Zatim, u KPGT-u se igra predstava u kojoj igraju moji plesači, zove se „Nastasja Filipovna”, adaptacija „Idiota” od Dostojevskog. Obavezno „Devojčice” Reflektor teatra, koju sam već spomenula.
Šta Tam sprema u bliskoj budućnosti?
Tam sprema album ove godine, tako da – čekajte me. Na leto će prvi singl, pa na jesen ostalo. Naredna godina je ludilo, ali snaći ćemo se kao i do sad!
Foto: Katarina Božić (hocupozoriste.rs)
