Pozorište je mesto susreta koje je preživelo bure vremena i minulih nevremena. Ono je dokaz univerzalnosti teatarskog jezika, koji se zasniva na jedinstvu pozorišnog akta, scene i kreativnog procesa.
Kada je u pitanju međunarodna saradnja, gotovo će svakome prva asocijacija biti legat Bitef teatra, kao i ono što do danas nastavlja da radi Bitef festival. Zaostavština ovog pozorišta gotovo da je simbol međunarodnih pozorišnih susreta, u kojima reprezentativna pozorišta van granica naše zemlje dolaze u Beograd.
Ipak, određen broj naših autora se odlučuje da svoj rad usmeri u obratnom smeru - a o tome kako se do takvih prilika dolazi, ali i zašto se odlazi – odnosno zbog čega se pozorišni autori, pogotovo mlađa generacija pozorišnih umetnika, odlučuje na uplivavanje u vode međunarodnih saradnji, razgovarali smo sa mladom novosadskom rediteljkom Ivanom Janošev, čija je predstava „Mary’s Monster” po tekstu dramaturškinje Mine Petrić realizovana u u pozorištu Espace des Arts u Francuskoj.
Kako je došlo do te saradnje, odnosno kako je nastala predstava „Mary’s monster”, koju ste radile u pozorištu Espace des Arts u Francuskoj?
Moja bivša profesorka, odnosno asistentkinja Jelena Đulvezan Milković i njen muž Aleksandar Milković imaju umetničko udruženje „Art Frakcija” i sa njim su aplicirali na konkurs Kreativne Evrope za projekat koji se bavi multilinguvalnim pozorištem za mlade i dobili ga. Ideja tog projekta, koji treba da okupi Irsku, Nemačku, Grčku, Srbiju, Tunis i Francusku, bila je da se pravi neka vrsta pozorišne minijature, odnosno skraćene verzije predstave – pa da se, dok traje projekat, putuje godinu dana po tim zemljama, tokom kojih ekipe tih zemalja prave projekte sa idejom da međusobno sarađuju.
Dakle, bila je međunarodna ekipa?
Ja sam tražila pomoć za pokret od jednog Tunižanina, Hafiza. Imali smo jednu grčku glumicu i francuskog glumca u predstavi, pored Jelene i Aleksandra koji su, pored toga što su bili producenti predstave, u njoj i igrali. Pa onda celu tehničku podršku pozorišta Espace des Arts…Fora je bila da se svi miksamo jer je multilingvalno pozorište i da se umetnici povezuju da bi napravili nešto zajedno. Ja sam prvo htela da se bavim idejom ženske lepote i krenuli smo prvo u pravcu dokumentarističkog pozorišta, gde sam ja onda u jednom momentu shvatila da to ne bi bilo dobro zapravo za multilingvalno pozorište, jer bi multilingvalno pozorište trebalo da prevaziđe, zapravo, jezik.
Onda je režija univerzalniji jezik.
Onda je Mina, po čijem tekstu je nastala predstava, došla na ideju: Frankeštajn, gde smo promenili ugao i shvatili da to čudovište koje je napravljeno odbačeno od svog tvorca zbog toga kako izgleda – prva scena u knjizi je kada ga doktor vidi na prozoru, pa se zgrozi i pobegne od njega. Onda smo otkrili još da čudovište putuje kroz gomilu zemalja, ide kroz celu Evropu. Tekst se zove „Merino čudovište”. Bilo nam je zanimljivo što smo krenuli od ženskog ugla i što smo obe autorke i onda smo shvatili da nam doktor Frankenštajn kao takav nije toliko zanimljiv, ali da nam je Meri zbog svoje biografije mnogo zanimljivija i isto tako vezana za samu radnju, koja je nastala iz njenih strahova: ona je imala i pobačaje i imala razne mračne misli u vezi sa tim šta će od deteta ispasti kada ga rodi, što smo povezali sa samim stvaranjem čudovišta. Dakle – kako je biti žena koja je stvorila čudovište u suštini time što ga je napisala. Imala je razne misli u vezi sa svojom borbom, kao žene, protiv muških autoriteta u pisanju. Tako Mina i piše tekst: Meri piše čudovište.
Dakle, predstava bi bila Frankenštajn po sebi. Pogotovo kada se uzme u obzir multunacionalna ekipa…
To je zapravo dosta kompleksna stvar, pogotovo za mene kao reditelja koji sad treba sve to nekako da pomiri, jer svako dolazi sa svojim motivima, svojim preprekama i svojim idejama. I postoji jezička barijera.
S obzirom na to da ste došli iz Srbije, kako se naši mladi autori vrednuju na evropskom tržištu mladih autora?
Imali smo tretman kao i svi drugi. Jedino što njihovo pozorište ima jednu istančanu vrstu političke korektnosti, koje još uvek nema u našem pozorištu. Na primer, činjenica da je Igor „cripple” i da ide tako, da je grbavac, to je uvreda. Još je duhovit, smešan, „comic relief”. Igor je kao lik tako formiran, on je postao arhetip pomoćnika.
To je onda nešto što nije skroz prevodivo, da je prosto neka kulturna uslovljenost koja je drugačija kod nas i kod njih. Da li misliš da nešto što bi kod nas bilo shvaćeno kao radikalno istupanje iz kulturoloških formalnosti na osnovu rediteljskih intervencija na osetljivim temama, da li bi to bilo kontroverznije ovde ili preko?
Mislim da bi ovde prošlo, da ovde generalno prolazi. Da mi nismo uopšte trenirani kao publika u tom smislu, ni kao publika, ni kao stvaraoci. Mogu čak da dam primer moje predstave „Pod istim krovom”, koja je rađena u Ujvideki Szinhazu, gde imamo sirijskog izbeglicu kog prima nemačka porodica – nemačku porodicu igraju srpski glumci, a sirijskog izbeglicu igra mađarski glumac. A kada sam razgovarala sa jednom od umetnica iz Poljske, koja živi u Irskoj, ona se zgrozila i rekla „kako smeš da staviš mađarskog glumca u ovom trenutku, to je nedopustivo da on igra, moraš da imaš sirijskog glumca….”
Što se kaže, „we live in a society”. Koliko je onda zapravo Evropa otvorena u odnosu na to, odnosno, koliko je ovde zatvoreno?
Sve je i otvoreno i zatvoreno. Oni imaju neka društvena načela za koja mi nismo praktično ni čuli niti ih poštujemo, a s druge strane imaju neku vrstu otvorenosti ka svim nacijama. E sada, da li je ona istinita ili lažna… Ali i ovde ima mnogo zatvorenosti. Na primer, neke predstave su za ovdašnja pozorišta previše alternativne – da se vratim na „Mary’s monster”, ta predstava nije morala biti multilingvalna i mogla je biti na srpskom. Ali kao koncept, ona će teže naći publiku u mejnstrim pozorištu. Ali ja i dalje verujem da ta publika postoji – samo joj takve predstave treba plasirati. Na primer, kada sam sa predstavom „Pod istim krovom” bila u Dubrovniku, dobila sam jako lep fidbek. I to su te stvari koje te motivišu da izađeš, da čuješ šta će neko spolja da ti kaže za tvoj rad.
U tom smislu, da li smatraš onda da domaća pozorišta grade repertoare u kontekstu toga šta je profitabilno, a da se van granica više ceni umetnički kvalitet?
Mi prosto imamo manje pozorišta. Da mi imamo više pozorišta i novca za kulturu, mogla bi da se gaji neka alternativna scena. Preko se tačno zna gde ideš šta da radiš, klasiku ili alternativu. Prosto se u drugim zemljama više ulaže u kulturu i samim tim ima više pozorišta, više prostora i više izbora i možeš da se opredeliš u kom pravcu ćeš raditi.
A da li misliš da je posezanje naših autora za odlaskom preko više širenje vidika ili „odliv mozgova” Ili oba pomalo?
I jedno i drugo. Mislim da je inicijalna potreba da vidiš da li postoji mesto za tebe tamo, da li će te neko možda vrednovati više, da li ćeš dobiti neku bolju šansu negde napolju, a istovremeno da ti je zanimljivo da upoznaš druge ljude i umetnike, da vidiš kako drugi umetnici funkcionišu i kako rade i razmišljaju.
Šta bi savetovala mladim autorima koji razmišljaju da rade preko?
Ako se ukaže prilika, samo nek rade. I da se završi samo na iskustvu, dobro je. Upoznavanje drugih ljudi, pozorišta, jezika i autora, načina gledanja na pozorište, funkcionisanja samog pozorišta, čak i tehnike… i to je već velika stvar.
P.S. Ivana i dalje veruje da publika alternativnog pozorišta postoji i u našoj zemlji.
Foto: Privatna arhiva
