Drugo veče ovogodišnjeg Sterijinog pozorja proteklo je uz predstavu takmičarske selekcije „Kod večite slavine” Srpskog narodnog pozorišta i Centra za razvoj vizuelne kulture Novi Sad, rediteljke Sonje Petrović i predstavu međunarodne selekcije Krugovi „Usidrene” Hrvatskog narodnog kazališta iz Splita, GDK „Gavela” iz Zagreba i Hrvatskog narodnog kazališta iz Zadra, rediteljke Anastasije Jankovske.
„Usidrene” govore o epskom čekanju koje se dešavalo pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka; vreme u kojem su se muškarci, muževi i očevi koji su otišli u prekomorske zemlje pre Drugog svetskog rata vraćali nakon trideset i četrdeset godina. U središtu priče su žene sa decom koje su same većinom godina i koje tako dugo nisu videle svoje muževe. Svaki čovek mora imati vrata koja su mu uvek otvorena, ali jedna žena čini drugačije; ona odbija da tek tako pusti muža povratnika u svoj život.
Dramaturg Elvis Bošnjak stvorio je plodno tlo za priču o čekanju, iščekivanju i strepnji. Otok je metafora usamljenosti, ali i snažan motiv i uslovnost koja određuje tok predstave. Heterotopija i temporalnost su u ovom slučaju uslovnosti koje rade jedna za drugu. Omaž jednom vremenu koje će izumreti oslikava sudbinu jedne porodice, jednog mesta i života u konkretnom vremenu. Ispričano iz ženske perspektive, napuštanjem binarnih pozicija, jer svaka od žena zastupa neki princip. One čekaju barem brod koji treba pristati, vesti koje donosi, prizor ili događaj; čekanje je obeležje njihovog vremena.
Oborena tri jarbola možemo učitati kao paralelu između biblijskog stradanja, kao i težnju čoveka da se uzdigne ka nečemu, mada su scenski nedovoljno iskorišćeni. Hladna režija i mizanscen sveden na nesuvislo razmeštanje stolova. Statičnost sugeriše na svakodnevicu ljudi karakterističnu za to područje. Govor je na čistom dalmatinskom dijalektu koji je manje-više prohodan. Glumci nose taj ritam i dosledni su arhaičnom govoru koji je uslovljen psihologijom i načinom života, ali su bili prilično tihi, pa nije bilo lako „skužiti” šta govore. Koriste se izražajnim glumačkim sredstvima, usamljenošću i patnjom, na savremeni metafizički način. Anja Šovagović Despot kao lik Jakovice, njeno prisustvo je hladno, a odsustvo zloslutno. Najdramatičniji momenat jeste suočavanje sa povratkom, i ne čekaju samo likovi na sceni, već se čekanje širi pozorišnom dvoranom u kojem sudejstvujemo i mi kao publika. Dolazak Antonia (Davor Jureško) ne donosi promenu u drugom delu; on je oslepeo i ne uspeva progovoriti na maternjem jeziku. Goran Marković, istrajan u svojoj ulozi Cvitana, teži spajanu sa ocem. Trenuci iščašenosti praćeni su klavirskim instrumentima. Klasične pesme stvaraju bol kod likova koji u teškom životu nalaze sreću u toj boli. Oseti se heterogenost predstave u smislu melodramskog i crnohumornog.
U našim ubrzanim životima često nismo svesni sudbine otoka, uglavnom ih doživljavamo kao mesto relaksacije i odmora. Neizmerna patnja koju su tamošnji ljudi preživeli ih je izgradila. Tada, kada se odlazilo, nije se znalo kada će se i da li će se neko vratiti, a čini se da sada stradanje mnogo teže podnosimo, dok su onomad ljudi bili čvršći. Danas gledamo da umanjimo značaj nekih velikih stvari. Težimo ka kritički intoniranim i angažovanim predstavama, dok ova tradicionalna uzbudljiva emotivna priča prenosi jednu, poslužićemo se izlizanom frazom, „toplu ljudsku priču”.
