Sedmi po redu senćanski festival „Pozorišni dani Jovana Đorđevića“ doživeo je svoj treći dan kroz predstavu „Slučajna smrt jednog anarhiste“ u izvođenju pozorišta „Stevan Sremac“ iz Crvenke.
Delo najizvođenijeg italijanskog pisca Daria Foa istražuje smrt železničara Đuzepea Pinelija, uhapšenog nakon eksplozije bombe u Nacionalnoj poljoprivrednoj banci u Milanu 1969. godine u kojoj je poginulo 16 osoba, a ranjeno preko 90. Sumnja se da je policija osumnjičenog anarhistu nakon trodnevnog ispitivanja izbacila kroz prozor sa četvrtog sprata, tokom čega je Pineli je poginuo na licu mesta. Za potrebe pisanja ovog izvrsnog komada, nobelovac Dario Fo koristio je dokumentarnu građu, sudske i policijske izveštaje, kako bi publiku i javnost u celosti upoznao sa tim događajem. Premijeru predstave prvi put je izveo 1970. godine, samo godinu dana nakon tragedije. Opšte poznata Foova ljubav prema marksizmu, revoluciji, socijalizmu, Brehtu i političkom pozorištu na prvi pogled spojila se sa njegovom korpulencijom, te su se ispred publike u ovom komadu mogle naći teme poput organizovanog kriminala, korupcije, političkih ubistava, verskih netrpeljivosti, kao i sve anomalije italijanskog sistema.
Da to nisu anomalije samo italijanskog sistema, već su u dalekoj meri i nedostaci i propusti našeg sistema, uspeo je da nam dočara reditelj Igor Pavlović, koji je svojim izvrsnim rediteljskim potezima i scenskim rešenjima upotpunio prostor koji Dario Fo ostavlja za prilagođavanje igri. Samim potezom da protagonistu Ludaka igra žena, dobili smo jednu novu dimenziju predstave iščašenog montipajtonovskog humora koja je proizvela da bolje oslušnemo snažne društveno angažovane reči. Scenografija se sastoji od velikog, arhivskog ormana sa mnogo fioka koje se izvlače na različite načine, kao na primer što se iza nekih fioka kriju vrata, iza nekih prozori, frižideri, dok su neke fioke dugačke nekoliko metara i time dolaze čak do proscenijuma. Na momente deluje da nadrealna scenografija upija svu ludost zapleta koji se dešava ispred nje, dok sa druge strane verodostojno prati tok komada. Igra svetala i muzike se na dovoljno čudan, na momente dečiji, naivan način uklopila sa ritmom predstave i hiruški precizno uspela je da isprati Foovu katarzičnu frivolnost. Iako je polisemija glavni segment koji vlada u predstava koje Pavlović režira, u predstavi „Slučajna smrt jednog anarhiste“ vidimo da je imao za trunku smireniji pristup koji je crvenačkom ansamblu dao dovoljnu količinu prostora da se potpuno razigra i na pravi način upita senćansku publiku: „Da li svi moramo da budemo ortodoksni Ludaci da bi pravda među nama bila malo manje nepravedna?“.
