Drugog dana festivala „Pozorišni dani Jovana Đorđevića“ senćanskoj publici se predstavilo pozorište „Raša Plaović“ iz Uba izvodeći komad „Hamlet u selu Mrduša Donja“.
Najpoznatije delo hrvatskog dramskog pisca i književnika Ive Brešana prvu premijeru imalo je šest godina nakon što je napisano, dok se danas, četrdeset godina kasnije, često nalazi na repertoarima širom bivše Jugoslavije. U ubskom pozorištu duge tradicije, Brešanov komad našao se u rukama reditelja Duška Aškovića, koji ujedno potpisuje scenografiju, kostimografiju i izbor muzike za ovu predstavu. Radnja je smeštena u selu Mrduša Donja, neobrazovanom mestu u kojem se s kolena na koleno decenijama prenosila navika poljoprivrede i stočarstva, gde se i ne razmišlja mnogo o velikim snovima. Međutim, na odboru Mesne zajednice, predsednik opštine predlaže građanima da bi bilo idealno da oni poboljšaju svoj kulturni život time što će napraviti predstavu. Shvatajući da to nije ideja koja je trenutno primarna, među građanima su se promolila izvlačenja poput baštenskih obaveza i briga o životinjama, kao i argumententi poput: „A hoće li ta kultura ići umesto mene na njivu i raditi?“. Nakon bučnog ukazivanja na naš jedinstveni mentalitet i ogleda logike prosečnog stanovništva, građani sela Mrduša Donja su ipak odlučili da bi trebali da se „kulturno uzdignu“ i demokratskom metodom su izabrali da, po ugledu na velika, beogradska pozorišta, izvedu predstavu „’Amlet“. Angažovali su jedinog učitelja u selu za reditelja i na prvoj probi, tokom prvog čina, shvatili su da je Šekspir preteško, odnosno nerazumljivo štivo za običan narod, te su se dogovorili sa Učom da oni predstavu odigraju na svoj način, a da im on prilagodi tekst srazmeran njihovom intelektualnom nivou. Dok traju probe autorskog projekta za ovaj izvanredan, narodni komad, Brešan je dao sebi potpunu slobodu da se kritički osvrne na mentalitet Balkana, objasni kako fukcioniše hijerarhija ljudi na vlasti u odnosu sa narodom, kao i da stavljanjem fokusa na ruralnu sredinu približi potencijalne poteškoće u našoj budućnosti. Ubsko pozorište vešto je uspelo da prikaže Brešanovu zamisao prilagođavajući je srpskom području, te su se tokom predstave mogle čuti narodne pesme šumadijskog kraja, lokalpatriotske pošalice jasne samo našem narodu provučene kroz okvir ponašanja klasičnog srpskog seljaka. Na precizan način glumci su se zaigrali primitivizmom, kalemom nesvesti i plodom bezosećajnosti, stoga su tokom iskušavanja strpljenja gledalaca žanr komedije neopisivom brzinom pretočili u tragediju. Kako se uvek setimo ljudskosti tek kada nam dogori do noktiju, tako se i u predstavi „Hamlet u selu Mrduša Donja“ kraj sveo na traganje za makar jednom živom osobom koja će ispasti čovek. To me je podsetilo na onu, opet našim prostorima, poznatu rečenicu: „Svi smo mi ljudi, teško je biti čovek“. Mislim da nije baš tako, jer nije teško biti čovek. Teško je ostati čovek. Čak i u selu Mrduša Donja. Čak i u Senti. Čak i u bilo kom pozorištu u Republici Srbiji.
