Rifat Rifatović je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Envera Petrovcija na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru. Član je Regionalnog pozorišta Novog Pazara od samog osnivanja, igrao je u više od pedeset premijera. Tri godine je bio član Ateljea 212 u Beogradu. Svira gitaru i kahon. Frontmen je grupe „Gospođo, bate”, kao i pevač u akustičnom triu „Stone Flowers". Rifat je dobitnik mnogobrojnih nagrada: između ostalih, tu je i nagrada za najboljeg glumca na Festivalu profesionalnog pozorišta za decu i mlade „Mali Joakim", a ove godine je laureat Sterijine nagrade za najbolje glumačko ostvarenje. Nju je ostvario za ulogu Lise u predstavi „Ako dugo gledaš u ponor”, dok je ta predstava, pored njegovog priznanja, osvojila još četiri Sterijine nagrade.
Pretpostavljam da te svi pitaju, ali šta za tebe znači Sterijina nagrada za najboljeg glumca?
Pravo da ti kažem, nije bilo puno intervjua nakon dodele nagrada, što mi je posebno žao, jer zaista mislim da je zadatak medija da ovako važne stvari podignu na veći nivo. Nagrade prvenstveno predstavljaju priznanje za prethodni rad, ne samo moj, na ličnom nivou, nego i priznanje za sve nas, koji smo godine proveli marljivo radeći u Regionalnom pozorištu Novog Pazara. Sad je zadatak da se u budućnosti odgovornije bavimo sobom i umetnošću i da sve što budemo radili, bude bolje i tačnije.
Kao jedna mala institucija, dobijanjem pet Sterijinih nagrada izazvali ste veliku medijsku pompu, ali i javne kritike onih koji se sa nagradama žirija ne slažu. Kakvo je tvoje mišljenje po pitanju cele situacije?
Smatram da je za malu kuću, koja i dalje važi za mladu i kuću koja se još gradi, a koja se, sa druge strane, pojavila i osvojila pet Sterijinih nagrada, između ostalog i nagradu za najbolju predstavu u celini, ovo ozbiljan istorijski uspeh. Vezano za mišljenje drugih, pazite, svako ima pravo na svoje mišljenje. Mislim da smo mi malo tržište da bismo imali tu vrstu ispada. Veliki gradovi i još veće produkcije nisu osiguranje nagrada i zato bih voleo da kažem jedno veliko bravo žiriju i mnogim ljudima iz organizacije Sterijinog pozorja, jer su odlučili šta je zaista bilo najbolje, bez obzira odakle dolazile predstave. Na kraju krajeva, svako ima pravo da mu se nešto ne svidi, ali to se zove demokratija. Lično mene ne zanimaju takva mišljenja, jer ona ne govore o meni, niti o nama ništa, a ja imam toliko posla na sebi da mi je žao da trošim vreme na tuđa mišljenja. Zahvalan sam do neba svima koji su mi čestitali i stvarno svima od srca želim isto - da im Sterija što pre zakuca na vrata.
Zaposlen si u Regionalnom pozorištu Novog Pazara od samog njegovog osnivanja. Gde se Novi Pazar nalazio na pozorišnoj mapi Srbije pre dobijanja Sterijinih nagrada, a gde misliš da će se nalaziti posle?
Pre svega, u ovom trenutku imamo jako sposobnog i dobrog upravnika, odličnog menadžera koji veoma tačno zna kuda treba da ide pozorište. Nalazimo se na putu građenja svog tačnog mesta. Gde smo sad, tome služe priznanja. Ona ti odrede mesto, poziciraju te, ali ne garantuju apsolutno ništa, ako ne nastavljaš tako dobro da radiš. Siguran sam da ćemo mi u pozorištu nastaviti iskreno, ali i mnogo jače nego do sada.
Novi Pazar godinama izvodi predstave, što profesionalno, što amaterski (trupa „Joj, evo ih ovi”, predstava „Beton mahala”), koje se tiču samih lokalnih priča. Deluje kao da je Novi Pazar jedan veliki svet za sebe, neistražen od strane ostatka Srbije. Dešava li se da nailazite na nerazumevanje, prevashodno kulturoloških razlika kada igrate predstave van svog grada?
Ne. Mislim da za pozorište lokalitet ne igra mnogo veliku ulogu. Ako ćemo tako, i Stanislavski je otišao iz Moskve i napravio karijeru u manjem pozorištu. Naše predstave jesu lokalno inspirisane, ali tu je tačna ona forma da se misli lokalno, a deluje globalno. Kad svoje priče ispričaš bez toga da se samo hvališ i braniš, već da ih ispričaš tačno i bez mnogo uvijanja u celofan sa mašnicom, onda ljudi osete prepoznavanje. To je, na žalost, samo dokaz da se takvi problemi dešavaju i van Novog Pazara, jer da nije tako, onda ne bi došlo do empatije i ljudi bi zapravo gledali egzotiku na sceni. Kamo sreće da se te stvari dešavaju samo u Novom Pazaru. Možda se čak, procentualno, najmanje dešavaju u Pazaru, zavisi kakvi bi se rezultati dobli nakon istraživanja.
Nekoliko meseci si igrao i u Ateljeu 212. Na koji način se razlikuje rad u Beogradu i u unutrašnjosti?
Ne znam da li ima razlike. U stvari, jedina razlika je što su uslovi za rad u Beogradu bolji i lakši. Brže dolaziš do kontakata sa mnogo više ljudi iz pozorišnog sveta. Ono što generalno fali društvu jeste da ljudi iz velikih gradova dolaze u manja mesta, kao što ljudi iz manjih mesta dolaze u Beograd, na primer, na predstave i koncerte. Taj nivo svesti kulture, odlučiti da se na predstavu ode u Pazar umesto da se mi čekamo u velikim centrima, upravo je ono što je kulturi potrebno. Zašto se ne bi naša predstava „Ako dugo gledaš u ponor” odgledala na matičnoj sceni? Eto, ovim putem pozivam ljude da sednu u auto, autobus i najslobodnije dođu u Pazar. Ugostićemo ih, pokazaćemo naš grad, voditi ih na ćevape i mantije, ali ćemo im na kraju odigrati jednu dobru predstavu. (smeh)
Do sada si u okviru Regionalnog pozorišta Novog Pazara držao školu glume i govora za decu. Iz te škole si iznedrio preko 2000 polaznika. Nedostaju li pozorišnoj sceni Srbije dečja pozorišta?
Za vreme studija sam počeo da se bavim pedagoškim poslom i radio sam to nekih desetak godina. Divno je da se zaista nešto uradilo. Od tih par hiljada dece koja su prošla kroz školicu, iznedrilo se nekoliko profesora engleskog jezika, nekoliko učitelja, glumaca, reditelja, pre svega dobrih ljudi, i to je samo pokazatelj da je to bitno za njih, da je prosto bavljenje decom bitan segment. Regionalno pozorište Novi Pazar je zacrtalo sebi put koji kaže da pored tri, četiri večernje premijere u sezoni, imamo i bar jednu premijeru predstave za decu.
I sam igraš u mnogobrojnim predstavama za decu. Koliko je drugačiji osećaj kada su u publici deca? Da li je odgovornije?
Ne znam da li je odgovornije, ali deca su iskrenija. Kad im se ne sviđaš, oni će ti usred predstave doviknuti „Ua”, a ako im se sviđaš, biće presrećni ako te samo vide ili dodirnu van scene. U svakom trenutku znaš na čemu si i to je za tebe, kao glumca, mač sa dve oštrice. Oni baš ne vagaju, nego imaju jako čist odnos prema životu, ne samo prema pozorištu, već sve doživljavaju kao crtani film. Ali, što je zanimljivo, ništa ne moraš da im crtaš, ako kažeš da je nebo zeleno, oni će ti poverovati i očekivati dalje priču zbog čega je baš nebo zeleno. I stvarno je mnogo dobar osećaj kad im se sviđaš, jer te vole do mnogo neba.
Šta Rifata Rifatovića očekuje u budućnosti?
Rifata Rifatovića očekuje da radi baš puno. Sredinom jula ide za Italiju, gde sa rediteljem Majklom Divajnom i ekipom iz Kraljeva završava rad na predstavi započet pre dve godine, a koji će domaću premijeru imati na drugom delu A.N.F.I.TEATAR festivala u Kraljevu. Nakon toga ga očekuje rad u pozorištu, očekuju ga festivali „Joakim Vujić” i „Zaplet” u Banjaluci. Takođe, on želi da mu se slobodni dani u rokovniku popune što pre, jer Rifat želi da radi, radi i radi, jer samo tako radi na sebi.
