Treće večeri Kovinskih pozorišnih susreta publika je imala priliku da pogleda višestruko nagrađivanu predstavu „Ana Karenjina” Novosadskog pozorišta u režiji Dejana Projkovskog.
Nastala po motivima najpoznatijeg dela Lava Nikolajeviča Tolstoja, ova predstava donosi novu perspektivu priči čiji je siže u manjoj ili većoj meri poznat skoro svima. Njegovim preplitanjem sa savremenim scenskim efektima publika može da, u likovima različitih slojeva ruskog društva, pronađe univerzalne arhetipove koji postoje i u današnjem društvu.
Ana, glavna junakinja ove drame odlučivši da sruši sve konformističke iluzije (malo)građanskog braka nailazi na nizove problema od kojih su neki (gotovo) nerešivi. Kroz prikaz njenog lika, gledalac stiče utisak da je ona, iako odlučna u svojoj nameri da prekine lanac laži i prevara, konstantno razapeta između želje za individualnom slobodom i majčinske ljubavi prema sinu Serjoži. Čvrsto smatrajući ta dva isključivim, napuštajući sina i porodični život bira život sa ljubavnikom. Odluka da izabere ljubavnika po njen život biće fatalna te će u nekom trenutku početi da se samopovređuje uzimajući ogromne količine morfijuma u odsustvu Vronskog. Iako sama nikada ne (pre)naglašava svoju seksualnost, veliki deo njenih ljubavnih odnosa sa mužem i ljubavnikom čine upravo eksplicitne scene seksualnog čina, prikazane u prvom delu predstave. Njene karakterne osobine dolaze do izražaja u odnosima sa drugim junakinjama, pre svega sa svastikom Doli a potom i mladom Kiti. Doli u par navrata dokazuje da u Ani vidi prijateljicu kojoj može bezuslovno verovati – najjači dokaz njihove sestrinske naklonjenosti ogleda se u činjenici da se ona obraća prvo Ani kada sazna za Stivinu aferu sa guvernantom.
Simboličnu uvertiru čitave dramske radnje predstavlja časovnik koji, kotrljajući se po sredini scene, gledaocima insinuira ideju o prolaznosti kako vremena tako i ideala koje dramski likovi pokušavaju da (o)žive.
Suprotno očekivanjima gledalaca prva scena predstave publiku vodi na železničku stanicu gde se susreću Stiva i Vronski koji, kroz kratak razgovor pun lakonskih odgovora, upoznaju gledaoce sa Aninim likom. U prvim minutima izvođenja publika se susreće sa netipičnim, ali krajnje zanimljivim scenografskim rešenjem eksplicitno prikazanim u vidu niza vrata koja, pomerajući se na vetru, grade različite prostore odigravanja dramske radnje.
Višefunkcionalnost prostora važan je deo vizuelnog identiteta ove predstave jer će već u nekoj od narednih scena od železničke stanice „nastati” klizalište na ledu (na kome se upoznaju Ljevin i Kiti) a zatim će se prostori odigravanja smenjivati – od sale za (elektro) bal, Doline spavaće sobe u kojoj doživljava nervni slom, hipodroma za konjske trke pa sve do privatnih prostorija u kojima se odvijaju neki od najpotresnijih, ali i najintimnijih razgovora.
Dinamični razgovori muških likova gledaocu dočaravaju kompleksnost konteksta u koji je smeštena cela priča. U tim razgovorima se, pored susretanja sa tipičnim „muškim” porocima publika susreće i sa motivima muške međusobne netrpeljivosti i kompetitivnosti za žensku pažnju. Motiv kompetitivnosti izuzetno je naglašen između Vronskog i Alekseja Aleksandroviča, Aninog muža, bezosećajnog karijeriste koji ne želi da joj da razvod time vršeći pritisak na njenu ličnost, koji paralelno stvara razapetost u njihovom odnosu ali i u Ani samoj.
Na samom kraju drugog čina, Ana se nalazi na onoj istoj železničkoj stanici sa početka predstave. Ona stoji na šinama i dok moli Boga da joj oprosti grehe, spremno čeka svoj kraj. Međutim, ona na stanici nije sama – na vratima koja se pomeraju na vetru stoje članovi njene porodice koji nepomično posmatraju šta se dešava. Muzika odjednom staje i reflektor se gasi. U momentu kada Ane više nema na sceni, publika ponovo vidi časovnik koji se kotrlja, ovaj put dobijajući novo značenje – ciklično ponavljanje događaja u ograničenom vremenu.
Na pitanje koja sekvenca predstave im se najviše dopala, mađarska i srpska publika jednoglasno su odabrale „elektro” bal. Najkontroverznija i igrački najkompleksnija, ova scena predstavljala je svojevrsni „most” predstave. Razbojni i raskošni kostimi, kao i stilizovana plesačka igra, na scenu su doneli lepršavost koja je tu da poput „lažnog traga” gledaoca navede na misao o daljem razvoju radnje u pozitivnom smeru. Pozadinski muzički instrumental, u sebi noseći dozu neizvesnosti, od ove scene preuzima ulogu glavne muzičke teme koja se može čuti u poslednjoj sceni predstave.
