Program trećeg i četvrtog dana šestog po redu FISTić festivala, koji se ove godine održava pod sloganom „Ala je lep ovaj svet”, bio je rezervisan za predstave „PAEHALJI!” Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i „Šta se događa u bakinoj glavi?” Ernst Bunch Akademije dramskih umetnosti iz Berlina.
Predstava „Šta se događa u bakinoj glavi?” uvodi nas u jedan nama nepoznat svet, odnosno proputovanje kroz prostorije u kojim se oživljavaju sećanja. Svako ima pravo da izabere sobu u kojoj će čuti određenu priču, svaka priča i soba su drugačije, kao što se i svaki čovek razlikuje po svojim osobinama. Ovaj put slušali smo priču bake Eme Rapsilber. U sobi se nalaze brojni stari predmeti, stare fotografije načinjene u restoranima, na putovanjima, ulicama gradova. Glava bake Eme je puna sećanja, katkad zaboravi na njih i misli joj se izgube, ali ovo je priča o njenim najsnažnijim sećanjima, koja na neki način predstavljaju vremeplov za sve mlade. Posmatrajući stare stvari koje se nalaze u prostoriji, već davno zaboravljene u današnjem vremenu, gledalac, čak i preko ekrana, kao da može da oseti njihov miris i uplovi u prošlost.
Dugo nisam bila u dečijem pozorištu, ali me je prijemčivost naslova predstave FISTić produkcije, „PAEHALJI!”, naterala da ponovo zavirim u salu (o)smeha. I tako je i bilo, zaista, do poslednje scene. Neposrednost likova, koje su tumačili Jovan Živković, Andrijana Mećava, Miloš Pantić, Nikola Malbaša i Maša Đorđević, uvukla je najmlađe gledaoce u pitki narativ drame, koji pre svega donosi veoma važnu poruku - očuvanje životne sredine. Ovo je ostvareno kroz putovanje, na koje publiku vodi pripovedač, a koje podrazumeva tri glavna odredišta: Kanadu, Nigeriju i Rusiju, gde svako od njih kreira svojstvenu digresiju u vidu poučne priče. Bilo to troje prijatelja koji polemišu oko toga da li je u redu odseći drvo, brata i sestre koji upoznaju čari netaknute prirode ili dečaka Nsie koji odlučuje da ostane u svom selu, svim segmentima predstave zajedničko je krajnje otrežnjenje protagonista u odnosu prema planeti. Scenografija i kostimografija doprinele su prikazu lepote Zemljine lepeze boja, budući da su podrazumevale jak kolorit.
Ipak, na kraju dana najvažnija je reakcija publike kojoj je delo prvenstveno namenjeno, a u ovom slučaju su to deca. Stoga, osvrnula bih se na intervju sa direktorkom FISTića, Milicom Karličić, koji je urađen svega nekoliko dana pre premijere predstave „PAEHALJI!”, koja je na pitanje da li najmlađu publiku vidi kao zahtevniju rekla „da se sa decom odmah susrećeš sa ’kritikom’, komentarima, smehom i znaš da li je nešto u njihovim očima prihvatljivo ili nije.” Imajući u vidu da je jedna devojčica iz publike zaplakala kada su likovi „odsekli drvo”, kao i da su se drugi bunili kada bi neko od junaka pokušao da naudi prirodi, može se reći da su autori predstave i te kako uspeli u nameri da nesvesno angažuju najmlađe i animiraju ih da menjaju svet, na bolje.
