Šestog dana festivala Borini pozorišni dani pod sloganom „Kuda plovi ovaj svet?” imali smo prilike da pogledamo predstavu „Rat i mir”, Narodnog pozorišta Beograd u režiji Borisa Liješevića.
Obimno štivo pretočeno na scenu koje je imalo prilike da oživi pred našim očima. Publika je sinoć mogla da pogleda predstavu koja traje čak tri sata. Naizgled deluje zaista mnogo, ali kada na drugu stranu terazija stavimo Tolstojeve ideje, razmišljanja, opise, dijaloge, pitanja koja postavlja, shvatimo da je tri sata možda i malo da sve to smestimo u jednu predstavu.
Radnja predstave se odvija u doba Napoleona, cara Aleksandra, doba rata i mira. Pored svih mračnih dešavanja koja se događaju u periodima sukoba, predstava oslikava ljudske odnose, njihove emocije, razmišljanja, traganja. U veoma poznatoj istorijskoj epohi rata, u fokusu Tolstojeve priče je nekoliko porodica i njihovi životi, odnosi, ljubavi, emocije, interesi…
Traganja o kojim govorimo možemo da primetimo kod svih likova, ali onde gde dolaze najviše do izražaja su Pjer Bezuhov (Hadži Nenad Maričić) i Andrej Bolkonski (Danilo Lončarević). To su likovi kod kojih možemo da uvidimo stasanje kroz vreme. Pjer koji je bio preplašen, nesiguran mladić, onaj koji ulazi u brak sa ženom koju ne voli jer ne može da se odupre pritisku, prerasta u mudrog čoveka, darežljivog i punog ljubavi. Andrej sa druge strane, još izražajnije, pokušava da pronađe sebe. Krije se iza ideologija, verovanja u neke apstraktne ideje i kao takav, bežeći, sve više gubi sebe, ali u isto vreme i pronalazi. Neposredno pre kraja predstave, Andrej, izmoren i izmučen, suočen sa smrću, gleda u nebo i spoznaje život i svrhu života. Glumac Danilo Lončarević koji tumači njegov lik govori da je on to doživeo kao Tolstojev poziv svima nama da shvatimo zapravo da je mir ono što je najprirodnije čovekovom stanju, a da mi svojim otporom prema tom miru pravimo probleme. Andrej Bolkonski, na kraju, kroz svu muku i golgotu koju je prošao, shvata tu svoju pravu prirodu, koja je čista ljubav, i da sve te stvari o kojima je mislio: ambicije, žudnja za slavom, da su sve to besmislice koje mi ljudi imamo. – navodi Danilo Lončarević. Kroz predstavu možemo da susretnemo mnoštvo likova i energija koju sa sobom donose. Elen, proračunata žena koja ponajviše izražava ljubav samo prema sebi. Nataša, koja je sušta suprotnost, na pozornicu donosi čistu iskrenost i empatiju. Svi oni oslikavaju priču za sebe i otvaraju mnoga pitanja o kojima može da se govori i za čijim odgovorima može da se traga.
Predstava u sebi nosi jednu posebnost, koja je dodatno spaja sa publikom. Posebnost se ogleda u tome što se glumci u nekim momentima direktno obraćaju publici i na taj način kreiraju nesalomivu sponu koja ih povezuje kad je u pitanju stimulacija udubljivanja u priču ali i kreiranju emotivne povezanosti. Iako predstava, naizgled, traje jako dugo, publika ostaje istrajna u spoznaji suštine zajedno sa likovima u predstavi. Ono što su gledaoci imali prilike da zapaze je koreografija glumaca koja neke segmente Tolstojeve priče izražava kroz ples.
Predstava govori o ratu i miru, ali istovremeno najmanje o tome. Nesumnjivo je da je to vremensko razdoblje koje je prožeto ratom i stradanjima, ali najveće bitke se vode unutar samih likova. Svaki od tih likova na scenu donosi spektar emocija. Svako od likova na scenu donosi ljubav; bila to ljubav prema drugima ili na kraju krajeva prema sebi. Dramaturg Fedor Šili navodi da je suština “Rata i mira” traganje. Protagonisti romana su u stalnom traganju, traže Boga, ljubav, slavu, sreću, smisao života. Da li život sam po sebi ima smisla ili mu pak mi dajemo isti? Odgovor znamo.
Publika je sinoć nesumnjivo uživala u ovom čuvenom delu, a tome svedoče ovacije. Na kraju predstave, nakon tri sata proživljavanja svega zajedno sa likovima, svi ustajemo, počinje aplauz i to traje…
Večeras u 20.00, publika će imati prilike da pogleda predstavu „Poslednje devojčice” pozorišta „Deže Kostolanji”, Subotica, u režiji Kokana Mladenovića.
Foto: www.narodnopozoriste.rs
