I dalje smo na 56. Bitef festivalu, a šestog dana Bitefa, beogradska publika mogla je u jednom od hangara u Luci Beograd prisustvovati teatarskom čudu zvanom „Solo”, autorskom projektu slovenačke rediteljke Nine Rajić Kranjac, koja se ovim radom oprašta od rediteljskog posla.
Ulazeći u prostor, koji sa ovom predstavom koordinira kao da je ona baš u njemu i stvarana, dočekaće nas relativno neobični, a za teatar svakako nekonvencionalni, religijsko-ezoterični rituali, nakon kojih nam zapravo i biva dozvoljeno da, radije kao grupa nego kao skup pojedinaca, uđemo u dešavanja koja će slediti u naredna četiri (i malo više) sata.
U pozorištu često pričamo o tom čuvenom četvrtom zidu i njegovom rušenju. Ipak, „rušenje četvrtog zida” neprikladan je izraz u razgovoru o ovom komadu, jer je sasvim jasno da je on bez tog četvrtog zida oduvek i postojao, da je kreiran u prostoru neograničenom zidovima. Na improvizovanoj sceni, koja možda i nije scena, ali je naš mozak koji radi po principu asocijacija tako doživljava, dočekuje nas rediteljka. Nina Rajić Kranjac. Bićemo do kraja komada s njom već na prostom „Nina”. Uvodni titl u pozadini upozorava nas da je prevod tu samo kako bi publici dao okosnicu događaja i njihovih uzroka. Sam performans zasnovan je na improvizaciji, svaka izvođenje razlikuje se od ostalih, neka su trajala dva, a neka i do šest sati. „U predstavi postoje određene tačke do kojih treba doći, put kojim do njih dolazimo je svaki put drugačiji.” izjavila je i sama Nina u jednom intervjuu.
I baš tako, Nina i još troje glumaca, postaje jasno, i njenih prijatelja, vode nas od tačke do tačke njenog života. Priče su lične, intimne, neke su potresne, ali sve govore, neposredno, ili krajnje indirektno o – teatru. Improvizacijsko izvođenje njih četvoro, zapisano u postdramskom ključu presipitaće iz svih mogućih sfera i uglova rad u teatru, ulogu reditelja i ulogu samog pozorišta u socijalnom diskursu, ali će pre svega predstaviti Ninin „solo”, položaj jedne mlade žene, koja se sada od rediteljskog zanata oprašta, na tržištu rada u kulturi. Veliku ulogu u predstavi odigraće stihovi Milene Marković, koju nam Nina otkriva da nikada nije uspela da postavi na slovenačku scenu.
Naredni trenuci doneće neobičan niz događaja: zamoljeni da ponesemo svoje stolice selimo se u dvorište, pod otvorenim nebom se smeštamo za sto, u uglu se vide točilice za pivo i dim roštilja, a pred nama ubrzo započinje scena, za koju je jedan od izvođača Benjamin Krnetić iskoristio prilično dobar opis „Duško Kovačević na steroidima”. Takođe, svi glumci se u tom trenutku sa slovenačkog prebacuju na govor na srpskohrvatskom jeziku. Verujem da ste „Maratonce” i „Ko to tamo peva” svi gledali, pa ovakav prizor nema ni potrebe podrobno objašnjavati, međutim uslediće oštar prekid rediteljke, pitanjem šta mi to zapravo radimo.
Ovime se po prvi put te večeri najeksplicitnije otvaraju pitanja smisla i funkcije reditelja i pozorišta. U centru kontemplacija svakako je „Zašto?” Zašto biti reditelj, zašto biti glumac, zašto stvarati pozorište, zašto u njega ići? Šta možemo da promenimo i da li uopšte išta možemo da promenimo? Rediteljka će nam, međutim, ponuditi dva odgovora: jedan distopijski i jedan utopijski, praćene katarzičnom završnicom.
Sve ono što je Nina Rajić Kranjac uspela da smesti u ovo četvoročasovno putovanje, ne može se prepričati, objasniti, a prilično sam sigurna ni do same srži i svake reference razumeti. Međutim, ovo remek-delo je jedan omaž teatru i teatarskoj profesiji, jedan vodič kroz njegovu suštost, dušu i smisao i sve sfere, dubine, dimenzije i oblike koje nam teatar može predstaviti i koje teatar jeste. I možda, ako se dovoljno zamislimo, uspemo i da dođemo do svoje interpretacije odgovora na ono čuveno: Zašto pozorište?
Foto: Jelena Janković
