Govor Jagoša Markovića otvorio je 86. Sterijino pozorje u Srpskom narodnom pozorištu, koje se ove godine održava pod sloganom „Čovečnost: Usponi i sunovrati”. Adresirajući ne samo sada gotovo već ustaljenu publiku pozorja, govor se obratio i svima onima „koji sede na stepeništu nadajući se da će ući na predstavu” što je simptomatično za mladu pozorišnu publiku – studente umetničkih fakulteta, volontere, ponekog novinara, a takođe i za nas same, redakciju portala Hoću u pozorište.
Gotovo svako iz naše redakcije ko je pratio pozorje je u nekom momentu predstavu gledao sa stepenica, sa strane velikih scena Srpskog narodnog pozorišta, zadovoljan sobom što je upao na predstavu „na akreditaciju” nakon rvanja sa moćnom publikom sa kartama – no svakako, predstava je predstava, malo se pokočimo, ali to spada u domen mladalačkog iskustva. Mladalačkog novinarskog iskustva. Mi, deca – novinari, nismo povlašćeni sedištima, ali upravo je u tome čar – zar nije upravo mladost vreme kada se mučimo u procesu sazrevanja?
Sterijino pozorje jedan je od festivala koje posećujem ritualno. U ovom momentu, imam kartu za „Decu” Milene Marković, odnosno operu Irene Popović Dragović, koju nikako ne mogu da stignem da pogledam u matičnom pozorištu. Imam kartu za orkestarsku rupu. Povlašćeno mesto, jer je blizu sceni, ne-povlašćeno jer gledam scenu praktično iz žablje perspektive. Na neki način, apoteoza onome što se odvija ispred mene.
Kada su tekstovi Milene Marković u pitanju, moje mišljenje je najčešće vrlo subjektivno – rekla bih da sam pročitala sve, poeziju, pročitala sve drame. Milenu sam uzimala i kao važnu referencu i za sopstveno pisanje. Samo „Decu” nisam još uvek pročitala. A onda, kada je do mene došla informacija da Irena Popović Dragović radi operu prema Mileninom tekstu, to je bilo to – morala sam to da vidim.
„Deca” su moderna opera. Sa samo nekoliko sekvenci pravog operskog pevanja. Deca su upravo ono što piše na programskom listu – čak i da ne pročitate nikakvu kritiku o predstavi, ako bi vam neko rekao da je ona tekst Milene Marković sa muzikom Irene Popović Dragović, i ako ste upoznati sa poetikama obe autorke, mogli biste lako da zamislite polimerizaciju.
„Deca” su roman-poema, što je već po sebi prilično plodna paradigma za muzičku adaptaciju. Milenini stihovi su jedna mračna mantra odrastanja, bol u kostima jednog ličnog, ženskog iskustva, bol koji se nalazi u samoj dubini bića. Kada izađemo iz granica teksta i postavimo ga na scenu kroz muziku, stihovi dolaze do apoteoze – u maniru grčkih tragedija, mi na sceni nemamo jednu Milenu koja govori o jadima odrastanja na Novom Beogradu, već sirovo iskustvo majke slabog ljudskog deteta bez trunke ulepšavanja, onako kako se majčinstvo kanonski i tradicionalno predstavlja. Ovo je uzvišenost dece koja su stvorila dete i to ne obično dete.
Uostalom, deca su kanonski najbliža bogu, fluidnog, neuhvatljivog identiteta, još uvek neoštećenog nesrećom ljudskog života – a razrušavanje lirskog subjekta Milene-majke tokom narativa postavlja je na nivo upravo te dece, nesvesne sebe, a opet, previše svesne svog bola jer je fizički odrasla osoba. Identitet nedozrele majke jednako je fluidan kao i identitet tog slabog ljudskog deteta – što je našlo svoj odraz u anarhičnoj operskoj postavci ovog dela.
Već sama odluka da se ovaj tekst postavi kao opera jeste omaž uzdizanju ljudskog, egzistencijalnog bola na uzvišeni nivo grčkih tragedija. Lično je ovde kolektivno na gotovo svim nivoima – počevši od mnogoljudne scenske postavke, jednog velikog hora (u kom su pored glumaca zastupljeni i operski pevači) – uz scenski pokret Igora Koruge imamo jednu par ekselans Ireninu predstavu. Predstavu kakvu smo navikli da gledamo kod Andraša Urbana, samo što iz ovog performansa angažman dolazi iz dubinski ličnog, koje postaje kolektivno. Grčki hor predstavlja glas morala – glas hora iz opere „Deca” jeste glas ljudskosti kao takve. Glas ne-sazrelog čoveka, prinuđenog da postane zreo pre vremena. Glas prevremeno rođene odrasle osobe.
Performans je pun teskobnog, ali intenzivnog emocionalnog naboja, koji najviše počiva u samim glasovima i muzičkoj kompoziciji. Međutim, u nekim momentima tenzičnost opada i postaje pomalo repetitivno, no ubrzo se vraća na prvobitni talas – te tako donekle „surfujemo” po Ireninoj muzici i usponima i sunovratima Mileninog bola koji nosi narativ.
Opera počinje ulaskom dece na scenu (dečiji hor „Nade” koji vodi Biljana Simenović) – dece različite poreklom, nacionalnom pripadnošću, odećom – različitom decom. Ne znamo da li su slaba ili jaka. Samim tim što su različita, negde ih podsvesno nalazimo slabima. Ovaj aspekat je imao potencijal da se više iskoristi, uzevši u obzir da realna deca predstavljaju snažan scenski simbol u kontekstu radnje ove opere – tokom trajanja predstave, ona sede sa strane scene, posmatrajući ono što se pred njima odvija. Kritički ili ne, mi to ne znamo, sve dok se ne pridruže kolektivnom glasu na samom kraju i dostignu krešendo surove istine života – a to je da je čovek u biti jedno nikad dozrelo, strašno ljudsko dete.
Milenina i Irenina scenska deca su vrištava deca. Vrištava od živopisnih kostima, od razigranosti, od senzualnosti, od besa, od bola. Od bola postaju strašna ljudska deca.
Svi smo mi neka strašna ljudska deca.
Foto: Sterijino pozorje
