Dvanaesti po redu Festival predstava za decu i mlade profesionalnih pozorišta Srbije „Mali Joakim“ sinoć je u Lazarevcu, na sceni Prvog prigradskog pozorišta – PULS teatra, svečano otvoren uz govore Ivane Nedeljković, direktorke PULS teatra, i Miodraga Dinulovića, direktora pozorišta u Kraljevu. Već petu godinu za redom festival ima stručni žiri, koji ove godine čine: dr Milivoje Mlađenović, teatrolog, Ljubica Beljanski-Ristić, pozorišni pedagog, kao i Dragana Miloševska, pozorišna rediteljka. Oni će ove godine odlučivati o čak 8 nagrada, među kojima je i specijalna nagrada za neki od segmenata predstava koji nije obuhvaćen drugim nagradama, na primer: kultura govora, scenski pokret, dizajn lutaka, maske i slično.
Prva predstava odigrana odmah nakon otvaranja jeste predstava „Strahinja“ u izvođenju PULS teatra iz Lazarevca. Po motivima romana Jasminke Petrović „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, dramaturg Željko Hubač je adaptirao tekst pod nazivom „Strahinja“, zbog kojeg se švedska rediteljka Šari Sabel Strandmark odlučila da dođe u Srbiju. Delo predstavlja izvrstan uvid u misli, promatranja i (ne)slaženja jednog četrnaestogodišnjaka u današnjem vremenu. Muke odrastanja, ulazak u pubertet i sva agonija paklenog nerazumevanja okoline dovode dečaka do pitanja „Kako da se ubijem?“. Nakon snažnog krika od četiri reči kojim počinje nimalo laka predstava, deluje kao da se vreme u lazarevačkoj sali zaustavilo. Pratimo dečiju ostrašćenost prema roditeljima, koji ga ne razumeju, ali mu sa druge strane žele sve najbolje i trude se da ga odgajaju na najbolji mogući način. Time štikliramo raznorazne teme psihologa da je podrška često najbolji način da te upropaste oni koji te najviše vole. U tim scenama jasno uviđamo unutrašnje rascepe dečaka koji se bespomučno trudi da sam sebe izvede na pravi put. Nakon predstavljanja svoje porodice, koje biva neprijatno, vrlo brzo i često Strahinja ostaje sam na sceni, boreći se sa glasovima, odnosno emocijama roditelja koje mu kao eho odzvanjaju u glavi. Da li oni njemu znače?
Igra svetala i usnimljenog zvuka predstavljaju njegovo viđenje stvari i deluje kao da je cela predstava Strahinjin ugao u kojem se ne osećamo ni malo prijatno, jer smo svesni da u svakom trenutku možemo pogubiti jedan mlad život. Ono što predstavu „Strahinja“ razdvaja od drugih predstava namenjenim tinejdžerima, jeste gorak ukus tematike koju ostavlja. Jedan događaj iz mog života me je podsetio upravo na Strahinju i samu atmosferu predstave. Kada sam sama bila u adolescentskom dobu, stariji komšija iz ulice mi je rekao: „Najgore je kada si tinejdžerskom dobu, tada imaš samo tri velika problema: porodicu, školu i sport ili hobi. Ako ti nešto od toga ne ide, u najgorem slučaju sve tri stvari, tvoj svet se raspada i ti želiš da izvršiš samoubistvo. Kada porasteš, više nemaš glavne probleme, nego sporedne, sitne i mnogobrojne i tada se samoubistvo automatski nalazi u kategoriji „’Aj, sutra ću“. Da li je svako od nas jednom bio Strahinja? Na koji način možemo da pomognemo svakom Strahinji na ovom svetu? Da li je Strahinja ostao zaglavljen u našim životima i sada, kada smo porasli i kada govorimo kao mantru nusprodukt „’Aj, sutra ću“?
