Drugog dana 12. po redu Festivala predstava za decu i mlade profesionalnih pozorišta Srbije „Mali Joakim“ u Lazarevcu u takmičarskoj selekciji odigrala se predstava „Bela griva“ Šabačkog pozorišta.
Dramatizaciju nadaleko poznate školske lektire Renea Gijoa ovoga puta je uradila Tijana Grumić, dok je veoma zahtevan posao reditelja preuzela Irena Ristić. Priča o dečjem pripitomljavanju divljeg konja, i vernoj ljubavi između njih, ispričana je kroz četiri grupe publike. Boje grupa publike su označavale kod koga se počinje priču i na koji način se rotiraju kasnije, tokom predstave koja se odigrala kamerno iz četiri ugla – ugao dečaka Folka, ugao konja Bele Grive, ugao starog konjušara Antonija i ugao Gazde, na čijem se ranču cela priča dogodila. Hrabar dečak Folko je živeo je neposredno u blizini močvare i dok je jednoga dana veslao u čamcu, u vodi je video belog konja. Nakon što se konj uplašio i snažno zagalopirao, dečak je počeo da ga juri, međutim naišao je na njegovu majku, kobilu, koja ga je zaštitila. Ždrebetu je dao ime Bela Griva. Sutradan je sa starim konjušarom Antonijom krenuo u potragu za svojom velikom Belom Grivom. Takođe, on mu je ispričao da je odbegla kobila zvana Rita, koju su prethodne noći otele konjokradice. Ta kobila je zapravo pripadala njegovom Gazdi, dok u daljoj priči saznajemo da je ona majka Bele Grive koja ga je zaštitila na početku. Pošto Gazda nikako nije mogao da uhvati i pripitomi neuhvatljivo ždrebe, odlučio je da će ga dati bilo kome. Nakon što se na Gazdinu ostrašćenost javio dečak Folko, Gazda mu je dao podrugljiv odgovor da izjava važi i za njega. U tom trenutku, dečak kreće u avanturističku potragu za svojim jedinim snom i najvećom ljubavlju, velikim, stasitim konjem Belom Grivom.
Svako od likova koji su pomenuti tokom fabule imao je svoj prostor na bini, raspoređen po četiri ćoška. Enterijer prostora u kojima su pripovedači pričali priču svako iz svog ugla bio je prilagođen njihovim željama i godinama, te je na primer konj bio u štali, gazda u velelepnoj kući na ranču, dok se dečak ljuljao na gumenoj ljuljašci. Svi likovi su govorili tiho, ne ometajući jedni druge dok su ispred sebe imali jasno definisano vreme za koje treba da ispričaju deo priče određenoj grupi, odnosno boji publike. Kada bi vreme isteklo, grupe bi se rotirale i na putu do narednog pripovedača prelazile bi prepreke koje imaju veze sa pričom koju su upravo čuli kod prethodnog pripovedača. Iako pripovedanje deluje kao da na prvu loptu glumci imaju monološku formu teksta, oni imaju najintimniju interakciju sa publikom, jer gotovo da se može osetiti svaki njihov dah tokom predstave. Uigranost Šabačkog ansambla daje neverovatni prikaz profesionalnosti jer se izvrsno snalaze u zahtevnim ulogama u kojima se tokom predstave nakon određenih minuta menja publika, atmosfera i sama priča. Ono što je veoma važno za ovu neverovatnu predstavu, jesu najmlađi članovi Šabačkog pozorišta, odnosno Omladinskog kluba Šabačkog pozorišta, koji je tokom svoje prve zajedničke predstave sa šabačkim ansamblom imao zadatak da bude asistencija glavnim glumcima, rasporedi publiku po bojama grupa, pomogne im da savladaju sve prepreke, kao i da predstavu završi sa radionicom na kojoj se razvija kritičko mišljenje dece i mladih. Naročita zanimljivost u predstavi je što je napravljena tako da se može gledati četiri puta i sva četiri puta može imati različiti efekat na publiku.
Foto: Šabačko pozorište
