U Beogradskom dramskom pozorištu sinoć je počeo četvrti po redu „Ruta grupa Triglav” festival regionalne unije teatara predstavom „Božanstvena komedija” Dantea Aligijerija, u režiji Franka Kastorfa. Neposredno pred početak predstave, dok zauzimamo svoja mesta, devojka u redu ispred mene mi se izvinjava što stoji i da će uskoro sesti. Našalim se i kažem: „Sve je okej, nećeš sigurno stajati pet i po sati”. Ne znam kojim rečima bih dočarala njenu reakciju osim što me je izbezumljeno pitala: „Mooolim?!”. Pa da, nije znala u šta se upušta. Ja jesam, ali ipak se pitam da li mi je to stvarno trebalo? Nepopularno mišljenje, ali imam taj neki mazohistički pristup prema dugočasovnim spektaklima – koliko sam uživala u „Semper idem” (Narodno pozorište Sombor) i koliko žalim što nisam bila u prilici da pogledam čuveni dvadesetčetvorocasovni „Olimp” Jana Fabra.
Elem, na predstavu odlazim sa oskudnim čitalačkim predznanjem, u školama se uglavnom obrađuje samo deo „Božanstvene komedije”, „Pakao”. Kada shvatite da vam ništa nije jasno, najbolje je samo prepustiti se i voajerski se posvetiti gledanju. Nemački reditelj u predstavi je ubacio i segmente Handkeovog romana „Golmanov strah od penala”, pa deluje kao da paralelno gledate dve različite predstave. Poznata mi je radnja o Jozefu Blohu, ali nisam sigurna kakve on veze ima sa Danteom, sigurno da postoji neka poenta. Takođe, ubačeni su i delovi teksta „Razgovor o Danteu” Osipa Mandeljštajma, za koje se čini da malo pojasne stvari, ali ne u potpunosti.
Za scenografiju je zadužen Kastorfov dugogodišnji saradnik, Aleksandar Denić, postavivši je impozantno i hiperrealno; duboki horizont scene, glomazna svetleća slova na kojima piše „Heaven is a place where nothing ever happens”, sveprisutnost „Coca Cole” na gajbama, frižiderima, bodijima, i još mnogo detalja koji popunjavaju prostor na sceni ili van nje. Raskošni i efektni kostimi Andrijane Braga Perecki simbolizuju nebesko i realno; i dopadljiva muzika Vilijama Minkea, od Doorsa do originalne kompozicije drže vas „budnim”, u kojoj meri već možete biti. S obzirom na to da se veći deo predstave prikazuje na videu, što je karakteristično za čuvenog evropskog reditelja, stičete utisak kao da ste sve vreme gledali film. Video i kamera Andreasa Dajnerta vešto hvataju i prenose detalje i krupne planove svih ekspresija glumaca za koje nemamo mnogo prilika da generalno uočimo u pozorišnim predstavama, te se ovim zadobija osećaj bliskosti i uživljavanja. Pored toga, brojni delovi predstave se odigravaju u realnom i neralnom vremenu u drugim prostorijama pozorišta ili na ulici. Neverovatna izdržljivost i koncentracija čitave glumačke podele, oni su do samog kraja prisutni i ni jednog trenutka ne posustaju u proniranje svih likova koje igraju.
Pre nego što odete da pogledate „Božanstvenu komediju”, dobrano razmislite da li ste spremni i fizički i psihički sposobni na ovakav svojevrsni podvig. Nemojte dolaziti ukoliko ćete od dosade ili umora gledati u telefone ili napuštati salu u toku predstave, nije lepo i pristojno (potpuno je legitimno izaći nakon pauze). A i kada pomislite da biste u toku predstave izašli, razmislite i pomislite na glumce koji su prisutni na sceni, zbog kojih smo, jelte, i došli da gledamo predstavu; oni nešto i rade dok smo mi zavaljeni u komfornost naših sedišta. Pa, treba im odati malo poštovanja, ili je u drugom slučaju možda bolje uopšte ni ne dolaziti. Vi ćete eventualno jednom doći da pogledate predstavu, sumnjam da bi se iko ponovo vratio, mada ko zna; a glumci će to iznova i iznova igrati, ko zna još koliko puta. Dakle, jeste mukotrpno, iscrpljujuće, nad publikom se vrši megalomanska tortura, ali svakako jeste zadivljujuće iskustvo, lepo je to doživeti i proživeti, imate dobru priču za sutradan. Možda će vam se dopasti, možda i ne, treba vremena dok se slegnu utisci iako ovo pišem u trenutku svežih impresija, samo nemojte pokazivati ravnodušnost u pozorištu, niti bilo gde drugde.
Večeras, od 19.30 časova, na programu je predstava „My name is Goran Stefanovski”, Dramskog teatra Skoplje (Severna Makedonija) u režiji Branislava Mićunovića i daleko manje traje od sinoćnog hepeninga, nepunih sat i po vremena.
Foto: Dragana Udovičić
