Čitaoci su navikli da recenzije započinjem efektnim naslovom koji u nekoliko reči sublimira poentu i glavnu poruku predstave. U poslednjih nekoliko dana, to mi ne polazi za rukom. Ovogodišnje izdanje Ruta festivala dočekala sam sa određenom dozom entuzijazma, poučena sjajnim iskustvom sa predstavama koje su izvedene prošle godine. Sada, nakon već pete večeri pomenutog festivala, opšti utisak staje u jednu reč – razočaranje. U iščekivanju da predstava koja je sinoć izvedena – „Bez portfelja” u režiji Branislava Mićunovića, popravi jedan ovakav utisak, desilo se suprotno, dobila sam samo potvrdu da stanje na pozorišnoj sceni u regionu uopšte nije na zavidnom nivou.
„Bez portfelja” je predstava koja se kroz veoma duge monologe oslanja na drame Branislava Nušića i koje, kao što svi znamo, preispituju promenu ličnih životnih navika u momentu kada je vlast nadohvat ruke. Takođe, i zajednički, porodični ulazak na velika vrata politike. Po rečima Stevana Koprivice, koje su istaknute u svojevrsnom vodiču kroz predstave na ovogodišnjem festivalu, piše sledeće – „Izlišno je i deplasirano praviti transmisiju Nušića u naše okolnosti...svelo bi se na, ko zna koju po redu, reciklažu”. Naravno, ove reči stoje u kontekstu toga kako je reditelj uradio upravo suprotnu stvar, napravio je iskorak u savremenom tumačenju Nušića. A na sceni jedno veliko ništa ispunjeno opštim mestima i momentima „već viđeno” više puta.
Predstava otpočinje, na vrlo čudnoj scenskoj postavi, kojoj će kasnije biti posvećeno nekoliko redova, razgovorom između bračnog para, koji nema direktnu verbalnu komunikaciju, već se ona ostvaruje pogledom prema publici. I tu se već jedna smislena i očekivana povezanost među njima na samom početku izgubila. Oni vode veoma dug dijalog o tome kako je on dobio ministarsko mesto, sa kupljenom diplomom, ali kako i naslov predstave ukazuje, bez portfelja. Dramski tekst se nastavlja u pravcu toga kako žena preispituje da li je ona u potpunosti ministarka ako je on ministar bez portfelja i kako će prijateljima i porodici saopšiti da on nije ministar u punom smislu te reči. Lak i uobičajen humor bez novih invencija i intervencija. I onda novopečenog ministra, koga tumači Dušan Kovačević, ne vidimo do kraja komada. Od tog momenta meni više ništa nije jasno.
Na scenu stupa rodbina ovo dvoje supružnika, pa zatim (svi su u isto vreme na sceni) neka žena iz vladinog resora, pa ekspertkinja za odnose sa javnošću i buduća direktorka javnog servisa – jedna opšta havarija počinje da vlada na sceni. Nepovezani dijalozi koji nelinearno teku, bez reda i smisla. A glavna glumica tj. novopečena ministarka, koju tumači Dubravka Drakić, samo nepomično stoji sa neprirodnim osmehom koji, kada se posmatra čitava smislenost situacije, ispada iz čitave scenske kohezivnosti, što urušava dinamičnost. Članovi porodice na jednoj strani scene sede za stolom i pričaju jednoglasjem, koje pritom nije bilo toliko usaglašeno, a sa druge strane smenjuju se već pomenute predstavnice određenih institucija. Dok odjednom, ministarka pravi sebi krevet dok oni nastavljaju razgovor, opet, prepun opštih mesta – svako od rođaka želi svoje mesto u ministarstvu i ostalim institucijama, shodno sopstvenom senzibilitetu i interesovanjima.
Scena se menja i sada svi oni zajedno ispred paralelno postavljenih mikrofona kroz pevljiv glas nastavlaju monološke i dijaloške razgovore. Treba dodati da se povremeno čuje tema iz poznatog filma „Titanik”, koju peva Celine Dion, i zaista nisam uvidela nikakvu konekciju izneđu scenske radnje i pomenute pesme. Još jedno u nizu loših dramskih rešenja. Fabula se nastvalja u istom pravcu, dakle bez ikakvih oscilacija, sa primesom još jednog dramskog rešenja u kome se pomenuti ministar vraća i iz nekog razloga se skida poptuno go, pa onda se pojavljuje ministrkina bivša velika ljubav sa moralnim porukama o poštenju itd. Završni udarac u ovoj papazjaniji od svega i svačega zadala mi je završna scena. Sada svi oni sede zajedno na stolicama i na ogromnom platnu iza njih kamera prenosi njihove facijalne ekspresije u krupnom kadru, dok govore protiv svog ministarskog rođaka. Gase se svetla, aplauz, poklon publici, a ja nisam imala snage ni da podignem ruke od kojih se po protokolu očekuje da pruže aplauz.
Obećala sam i nekoliko redova o pomenutoj scenografiji. U nizu i bez reda postavljeni su komadi nameštaja – ormar, vitrina, vitrina, ormar – i sto postavljen naspram ovog niza. Razmišljam, koliko bi verodostojnije bilo predstaviti porodični dom, autentično, a ovako izgleda kao da su priča i scenografija koja je prati u diskontinuitetu.
Pošto moj naslov upućuje na program celokupnog festivala, za kraj bih volela da napravim kratak osvrt na još dve gostujuće predstave – „My name is Goran Stefanovski” Branislava Mićunovića i „Junakinje” Aleksandra Popovskog. O njima svakako detaljnije možete čitati u recenzijama mojih kolegnica, ali opšti utisak je da su ove dve predstave, s tim što prednost u tome dajem Junakinjama, bez dinamike i kreativnosti i najbitnije bez jasne poruke. Za mene dok sam u pozorištu, vreme, prosotor i ljudi oko mene ne postoje, nastojim da sa predstavom svakim novim činom pređem na ti. Gledajući ove dve predstave, moj pogled je stalno bio usmeren ka satu i išekivanju kada ću izaći iz sale i okončati agoniju.
Moja očekivanja su se gradacijski sve više i više smanjivala sa svakom novom gostujućom predstavom na festivalu. Kao neko ko i do četiri puta nedeljno posećuje pozorište i ko je zaista navikao na vrhunski rediteljski i scenski kvalitet koji se beogradskoj publici pruža na ovakvim festivalima, prisetimo se ne tako dalekog Bitefa, zaista sam pre zabrinuta, nego razočarana po pitanju pozorišnih umeća nekih autora. Zašto ne izaći iz kalupa, srušiti barijere, obrisati društvene i političke granice, oštro se angažovati i uneti za početak, bar dašak noviteta. Zašto iznova i iznova na vrlo diskutabilan način reditelji obrađuju društveno bitne teme? Pozorišni komad treba da te promeni, pomeri i fizički i duhvno, da te tera na budnost i osvešćenost, zar ne? Molim vas, čitajte iznova Brehta, obnovite pozorišno gradivo.
Foto: Duško Miljanić
