Juče smo u jutarnjim časovima gledali predstavu Pan teatra „Aska i vuk”, namenjenu najmlađoj publici festivala, koja je došla u pratnji roditelja, popunivši gledalište Teatra Vuk.
Foto: Pan teatar
Baš u tom gledalištu bilo je stalnog komešanja, došaptavanja, iskrenog, glasnog smejanja, ponekog negodovanja, ali i bodrenja Aske u svemu što je naumila. Zapravo, predstava se odvijala i na sceni i u gledalištu. Publika je glasno upozoravala Asku kad joj se približavao vuk, a u muzičkim i plesnim scenama, mališani su aplaudirali i tako pratili njen ritam. Ušuškana između brojne dece osluškivala sam i njihove reakcije, tako se čuo poneki glas o tome kako je vuk strašan i da ga se plaše, kao da je možda bolje kad se vuk pojavi da zažmure pošto se tako neće silno uplašiti. Jedan dečak kritički je šapnuo mami i ozbiljno je pitao kako jedna glumica može biti maslačak (narator) i učiteljica u istoj predstavi. Došao je do zaključka da to znači da je i njegova učiteljica isto maslačak. Kako je to moguće? Odgovor na pitanje nismo znali, iako smo se potrudili da o njemu razmišljamo. Zato smo zajedno shvatili da u pozorištu može sve da se desi kao i u dečjoj mašti. Kroz dečje predstave i mi se odrasli radujemo dobroti i lepoti, zaboravljamo na odrasli svet i dopuštamo sebi da maštamo. A znamo koliko to sebi često uskraćujemo izvan pozorišnih zidova. Gledajući dve predstave u jednoj čuvali smo ono dete u sebi i dopustili smo na tren da se glasno smejemo i zamišljamo svet po našoj (izmaštanoj) meri.
U Teatru Vuk ostali smo i popodne, gde je na sceni „Kult” monodrama „Ja sam Akiko” Sofije Mijatović, po knjizi Stefana Tićmija, kupila srca najmlađe, ali i one malo starije publike.
Foto: Aleksandar Stojković/Teatar Vuk
„Ja sam Akiko i ja nemam godine.” Tako će nas ova devojčica uvesti u svoju priču, retrospektivu sećanja o detinjstvu, odrastanju i usamljenosti. Akiko je devojčica koja vuče kofere: prazne kofere, kofere sa šljokicama, kofere sa uspomenama. Od početka nam pokazuje da je drugačija, da ne razmišlja na isti način kao svoji vršnjaci, da retko nailazi na razumevanje, pa će tako njen najbolji prijatelj kroz odrastanje biti jedno drvo. „Kada bih samo mogla da nađem nekog sličnog sebi” – nerazumevanje od strane oca, nastavnika, ali i vršnjaka stvoriće jedan šareni, sjajni, slobodni, izmaštani unutrašnji svet, prekriven pahuljicama i ispunjen usamljenošću. Uskomešanost emocija: sreće, besa, razdraganosti i tuge karakterizuje univerzalnost odrastanja, ali pomirljivost i praštanje uveriće nas da ovo odrastanje nije bilo tako jednostavno i univerzalno.
Treba pomenuti da je glumački izraz Sofije Mijatović izistinska dragocenost za inscenaciju ove priče. Odrasli su bili dirnuti njenom emocijom, pa je u poslednjim scenama salom odjekivalo tiho šmrcanje i otvaranje papirnih maramica, dok su deca na izvanredan način upijala svaku reč, ne skrećući pažnju sa dešavanja na sceni ni na momenat i preuzimajući ulogu aktivnog učesnika. Sofijina komunikacija sa publikom je iskrena, otvorena i neverovatno uverljiva i voljiva, te nije bilo moguće da smeh, suze i toplinu ne ponesete sa sobom i nakon ovog festivalskog izvođenja.
