Da nema nas ovako posebnih, nikad se ne bi desila umetnost.
Pozorište mladih je po drugi put u ovoj sezoni premijerno otvorilo vrata svoje kuće. Prva u nizu lutkarskih predstava za decu, ali slobodno se može reći i za nas nešto malo starije koji smo u biti i dalje jedna velika deca, bila je „Ksenija i lovac” u režiji Emilije Mrdaković.
Predstava je nastala prema motivima istoimene priče Aleksandre Vrebalov, koja je zadužena i za muziku u predstavi. Sam komad je nastao pre oko šest godina, za naratora i duvački kvintet. Upravo je i muzika ovde nesvakidašnja i atipična od onoga što očekujemo u predstavama za decu. Autorka u ovom slučaju ne podilazi mlađoj publici, već kreira novu i eksperimentalnu viziju zvuka. Uz zvuke instrumenta flaute, oboe, klarineta i fagota približava klasičnu muzičku partituru savremenom detetu koje je okruženo komercijalnim melodijama.
U jednočasovnom intervalu upoznajemo neobičnu devojčicu Kseniju i njeno kretanje po životnoj šahovskoj tabli. Ona odrasta sa ocem zato što je ptica u srcu njene majke prestala da leti. Infantilno se uvodimo u suočavanje sa smrću i odlaskom najbližih. Ksenija je jedna beskrajno simpatična, duhovita i bistra devojčica. Voli da igra šah te nam je prva asocijacija Damin gambit. Šah je prema nekim stereotipima više sport za dečake. Zajedno sa tatom pravi figurice od gline. Glina – materijal koji se tako lako ukalupljuje i prilagođava radu prstiju. Potpuna suprotnost od Ksenije. Između ostalog, razgovara sa svojim šahovskim figurama. Lovac je njen zaštitnik u svetu mašte u kojem je ona kraljica. Ima i drugaricu Sofiju čiju različitost ceni i poštuje i prihvata je baš takvom kakva jeste. Sofija treba da ide na operaciju obeshramljivanja, a obe u šali vole da naglase da bi Ksenija trebalo da ide na operaciju obesčuđivanja. Lutkom upravlja glumica Ksenija Mitrović, koja se u par navrata i obraća maloj Kseniji, osvešćujući i suočavajući se sa svim neizrečenim i neučinjenim stvarima u detinjstvu. Na sceni joj društvo pravi Slobodan Ninković u ulozi tate, osobe koja joj pruža neizmernu ljubav i podršku, ali je dosadan kao i svi odrasli. Njega viđamo i u ulogama svih onih lovaca normi i šablona.
Idejno rešenje lutaka, kostima i scenografije napravila je Adrijana Dobreva, kroz šta se manifestuje jedna magična atmosfera. Zaplet same priče nastaje kada se Ksenija pojavljuje na školskom takmičenju sa kojeg je diskvalifikovana zato što ju je devojčica iz odeljenja lažno optužila da joj je ukrala figuricu. Hrabra, odvažna i sigurna u sebe, Ksenija uspeva da osvoji pobedu, ali na maskenbalu sve maske padaju. Naposletku, kao i u svakoj bajci, imamo hepi end – priznanja, izvinjenja, pomirenja i sklapanje prijateljstava. Nešto što postoji u utopijskom paralelnom univerzumu. Deca bi mogla da učitaju nešto što zapravo odstupa od stvarnog i realnog sveta. Time se ne pripremaju na ono što ih čeka već grade neku imaginarnu sliku sveta koji postoji u veoma maloj meri. Baš iz toga razloga ne treba im podilaziti i možda bi trebalo napraviti predstavu koja odstupa od klasične dečje, u narativnom smislu. Budimo fer i iskreni prema njima, kad nam oni već pružaju iskrenu reakciju.
Obrazovani sistem je jedan od onih koji najteže podležu promeni. Jeste da treba graditi individualnost i osobenost, to je fakat, ali možda pre unutar sebe; jer i mi smo deo ovog sveta, takvog kakav je, i treba da mu se na neki način prilagodimo. Kada naučimo da budemo deo njega, da ga prihvatimo takvog kakav jeste, jer, budimo realni, ne možemo ga promeniti tek tako lako, a sa druge strane ako uspemo da sačuvamo sebe u njemu i sebe od njega, tek tada ćemo steći pravo umeće življenja. Život je čarobno lep, ali povrh svega ume da bude i baš težak. E, baš tada, u tim teškim momentima, treba da povučemo jedan potez: šah-mat.
Foto: Srđan Doroški
