Koliko je konačnog u beskonačnom?

Neretko govorimo da nam u pozorištu fali „ovo“ ili „ono“. A ponekad zaključujemo da i „ovog“ i „onog“ nekad ima previše. U oba slučaja konstatacija je tačna. Ako govorimo o stvarima koje nam nedostaju, tu možemo da izdvojimo nežnost. Manjkaju nam, koliko god zvučalo kao kliše, tople ljudske priče sa kojima možemo da se povežemo, koje bi nam bezazleno prionule na dušu i koje bi dotakle, stimulisale i pokrenule naše emotivne okidače, pa nekad čak i bez preteranog razmišljanja o umetničkoj vrednosti i kvalitetu.

Aleksa Ilić je nedavno na momenat sišao sa scene i u Pozorištu mladih imao svoj režijski debi. Okupio je mladu ekipu i na scenu postavio predstavu „Beskonačni“, nastalu po motivima filma Stivena Šboskog „The Perks of Being a Wallflower“ iliti „Čarlijev svet“. Tinejdž-priča o odrastanju, prijateljstvu, prvim ljubavima, pripadanju i prihvatanju sebe treba da se nađe baš tu, na repertoaru Pozorišta mladih.

„Beskonačni“ prati život adolescenta Čarlija i njegovu tranziciju iz osnovne u srednju školu, u kojoj računa da mu je do svršetka srednje ostalo još 1.385 dana. Kako je svaki početak težak, nesaglediv i izazovan, tako i Čarli pokušava da se adaptira na okolinu i promene, (ne)svesno noseći sa sobom gubitke i traume iz detinjstva. Prvi prijatelj koga stiče u novom okruženju jeste profesor engleskog jezika koji mu poklanja klasike poput „Ubiti pticu rugalicu“, „Veliki Getsbi“ ili „Lovac u žitu“, verujući da bi i sam Čarli mogao jednog dana da napiše knjigu. Nošen nesigurnošću i strahovima, Čarli ipak uspeva da se postepeno oslobodi i pronalazi društvo maturanata sa kojima proživljava mnoštvo trenutaka i iskustava koji sačinjavaju taj period.

Predstava gotovo da dramaturški ne odstupa od samog filma, čak su i svi segmenti obuhvaćeni, naravno, insceniranim pozorišnim sredstvima. S obzirom na to da je predstava svedena na petoro glumaca, a u filmu je pregršt likova, nekoliko aktera je igralo po više uloga. Oni se veoma lepo snalaze u tim promenama, svakom karakteru pristupaju autentično; osim u ponekim, sitnim delovima gde nije moglo baš najjasnije da se uoči i razazna, ali to ne utiče na sveopšti utisak. Reditelj se služi jednostavnom, minimalističkom i jeftinom (nikako ne tumačiti u pejorativnom značenju) scenografijom, koja ima maštovit i inventivan efekat. Jedno zanimljivo i simpatično rešenje je što je svaku scena, odnosno prostor gde se odvija radnja, bilo to soba ili park, ilustrovana kroz projekciju slika grafoskopom. Tim alatom je uverljivo i decentno prikazana scena sa dejstvom narkotika. Važne teme koje se provlače kroz predstavu jesu i anksiozni poremećaj i depresija kod mladih. Postoje dve okosnice koje čine problem glavnom nosiocu radnje - suicid prijatelja i seksualno nasilje od strane tetke. Deluje da su obe ove situacije u jednoj priči previše i da je autorska ekipa mogla da izabere samo jednu jer bi imali slobodu interpretacije kroz predstavu, ali pošto verodostojno prati radnju filma, obe su zadržane.

Glumci nisu morali duboko da zalaze u prošlost i prisećanje sebe od ranije kako bi izneli likove tinejdžera, jer su svi prilično mladi, tek akademski svršeni glumci i vidi se da im je blisko i lako. Luka Potparić umereno i odmereno stilizuje svog Čarlija, i kao povučenog i kao društvenog. Vladimir Beljić,  primarno igra Patrika i još po koju ulogu i deluje oslobođeno svih stega kroz svoju izvedbu. Aleksandra Pavlović, Doroteja Vuković i Aleksandar Tobdžić rame uz rame s njima se šetaju kroz menjanje likova posredstvom promene kostima ili gestikulacije. Svi skupa dostižu glavnu čar glumačke kaste, a to je igra. I deluju zadovoljni svojom igrom.

„Čarlijev svet“ dragocen je svakoj mladoj osobi i divno je što je konačno pretočen u pozorišni medij koji kroz živost trenutka „ovde i sada“ donosi ono za šta je filmska forma uskraćena. Pruža nam mnoštvo motiva i poruka koje su značajne za bilo koje životno razdoblje; od toga da „ne možemo nikoga da spasimo”, preko toga da „fini ljudi uvek biraju pogrešne ljude za sebe” i naposletku kultne rečenice da „prihvatamo ljubav koju mislimo da zaslužujemo”. Koliko god sve delovalo naivno i infantilno, i sami likovi, kao i priča, nose punoću emocija i podsećaju da ne možemo da biramo odakle dolazimo, ali možemo da biramo kuda idemo. A na put treba da krenemo pre nego što stare fotografije samo postanu deo uspomena. I da, ne postoji konačnost u beskonačnosti.

Foto: Lea Bodor