Šeste večeri festivala „UPAD“ odigrana je predstava „Rubište“ Šabačkog pozorišta, prema tekstu Ninoslava Đorđevića, a u režiji Kokana Mladenovića.
Da glumci pišu pozorišne komade je tale as old as time, međutim, glumac koji piše ima specifičan pristup tekstu – kao da, uzevši u obzir činjenicu da glumac doživljava karaktere na sceni, kao da sam pristup karakterizaciji likova dobija življu i siroviju psihologizaciju. Ninoslav Đorđević je glumac. „Rubište“ je kompleksan dramski tekst – sa mnogo likova, koji su svi u tolikoj meri sirovi, samo meso, krv, nagoni koji su postavljeni u jednu arenu mračnih sila, gde odsustvuje svaki konvencionalno prihvaćen oblik humanih međuljudskih odnosa. Sama priča je klasičan triler – mlada žena dolazi u ukleto mesto u kome se odmah vidi da štrči, desi se nestanak deteta i istraga istog dovodi do različitih mračnih otkovenja. Međutim, po sirovosti i poetskoj snazi teksta ova priča Ninoslava Đorđevića podseća na drame Milene Marković, kao i na nedavno odigranu „Črnu mati zemlu“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. No, ovaj tekst je star desetak godina te se može ustanoviti da su ovakve priče večan povod za velike produkcije.
Tamo gde ne funkcioniše niti jedan odnos: majka-dete, otac-dete, muž-žena, momak-devojka...Tamo gde svaki komad zemlje krije mračnu tajnu. Tamo gde prestaju logika i razum. Tamo gde emocije pokazuju samo oni koji su se odrekli pameti. Tamo gde neće pronaći onog koga traže. Tamo gde se neće pronaći ona koja se traži. Tamo je Rubište. I bilo bi lepo da je tamo. Ali - ako je tamo, kako to da mi živimo u njemu?
Rubište. Ova deskripcija Kokana Mladenovića je gotovo vizuelni prikaz jednog kraja sveta, na jugu Srbije, rubu civilizacije i ukletih nagona. Podsetimo se Nečiste krvi – pojedine scene, kao i očuvan južnjački govor u određenoj meri korespondiraju sa ovim tematskim krugom – svadba Dragana (Strahinja Barović) i devojke (Kristina Pajkić) koja se pretvara u orgije. Sve vreme igranja predstave prisutna je “ona” atmosfera zlosutnosti – od samog početka kada dečak Slobodan nestaje, on je ni živ ni mrtav, on se „oseća između“ – dakle, Rubište je mesto koje je ni tamo ni ovamo, gde se duboko u zemlji pronalaze živi, a gore na zemlji mrtvi. Ono je limb i zlosutno čistilište u kome se ispoljavaju i čiste najmračniji porivi koji moraju da se ukažu pod svetlom kako bi se izlečili i prevazišli. Marija (Milica Janevski) dolazi iz grada kako bi se pomirila sa majkom, pak majka je ta koja je izvor traume. Naizgled – njihov odnos je samo jedan od mnogobrojnih gde preovladava odnos gospodara i roba i svaki od karaktera međusobno ima poremećene odnose sa roditeljskim figurama – što bi, na kraju impliciralo, ukoliko bismo apstrahovali sve ove kompleksne odnose koje je izlišno prepričavati – da u jednoj zemlji na rubu onoga što zovemo svetom ljudsko biće ima potrebu za zdravom figurom koja će je usmeriti. U nedostatku iste – odgovor je nasilje.
Rediteljski je Kokan Mladenović ostao dosledan svojoj estetici. Scenografija je pokretna i u neprestanom fluksu od simetrije do anarhije – do kraja je scena prepuna zemlje, te se stiče utisak atmosfere „Dece kukuruza“ – “Provoke not your children to wrath” , moto ovog filma, itekako je primenljiv na glavni tematski korpus ove predstave. Ovakvi trileri/horori često imaju kompleksne narative te je stvarno krupan poduhvat realizovati ih na kvalitetan način – što je kod Mladenovića itekako uspelo. Mladenović u predstavi često koristi metaforička vizuelna rešenja – na primer, fenomenalno je urađeno devojčino gubljenje nevinosti sa nasilnim Draganom, gde je flaša paradajz sosa uradila svoje.
Na publiku „UPAD“ festivala „Rubište“ je ostavilo uznemirujuć utisak. Istina – mnoge scene su prikazane toliko uverljivo da ih jeste bilo mučno gledati (ovde stoji pohvala za glumačke performanse velikog ansambla koji su uspeli da istovremeno prikažu naivnost i beskrupuloznost čoveka zatvorene ruralne sredine, prepuštenog najnižim impulsima, kao i sasvim obratno – potpuno odsustvo empatije i emotivnih mehanizama). „Rubište“ je vizuelni spektakl – ljubitelji dela Kokana Mladenovića će u ovoj predstavi naći sve ono zbog čega ga poštuju. Na kraju – jak emocionalni utisak i gorčina koju ono ostavlja zaista postavlja pitanja – manje politička, a više ljudska.
Važnost empatije se primeti tek onda kad njeno odsustvo počne da nas kolektivno boli.
