Kada se spoje svestrani belgijski umetnik – Jan Fabr i prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu – Slobodan Beštić, nastane spektakl „Noćni pisac”, koji smo imali prilike da pogledamo sinoć u Novosadskom pozorištu na trećoj večeri „Upad” festivala.
Noćni dnevnički zapisi iz Antverpena, Njujorka i Pariza predstavljaju provokativnu autobiografiju intrigantnog i vizionarskog umetnika Jana Fabra. Slobodan Beštić nam majstorski izvodi tekstove iz tih zapisa koji nisu raspoređeni hronološki i fokusira se na Fabrov stvaralački aspekt. Kroz Fabrove tekstove i crteže se prožimaju njegova privatna iskustva, želje, ideje i opsesije kroz koje dolazimo do iznenađujućih saznanja. Nailazimo na neslaganje između njegovog dnevnog života – aktivnosti, predstava, projekata i između intenzivnijeg noćnog života – promišljanje o životu, ljubavi i seksualnom aspektu telesne energije. Možemo čuti razbarušene tokove misli o kruženju krvi, urina, sperme, kao i o večnom toku rođenja-smrti-ponovnog rađanja.
Scena je sa jedne strane uravnotežena i umerena, a sa druge moćna i izražajna. Nežno osvetljenje u kome odraz senke igra odbijajući se od staklene površine stola i stvara jednu intimnu scenu. Imamo osećaj bliskosti i povezanosti i dočarava se stanje noći za stolom, uz bokal i cigarete. Po podu su prosuti kristali soli koji za Fabra predstavljaju simbol duhovnosti. Suptilna muzika prožeta uz meditativni fon savršeno se uklapa uz monologe, od kojih su neki projektovani na zidu iza glumca kao što je „Ja sam crv, koristan sam kao mamac” ili „Lepota čak i kada stvara zabunu i kad je subverzivna. Uvek donosi poruku pomirenja”.
Neosporno je napomenuti maestralni performans Slobodana Beštića. Počevši od ekspresivnog ulaska na scenu, pa do stihijskog plesa na kraju predstave. Njegovi pokreti dolaze iz daha, nekada se čini da su prenaglašeni kada se kreće kao insekt, ali to izgleda uigrano i fascinantno. U jednom teškom i napornom monologu „Ja sam greška jer ja hoću da budem greška” jasno se vidi koliko se umorio i koliko je u potpunosti sebe dao. Čak i dok ćuti on prenosi publici energiju i čistu emociju, kao u sceni u kojoj pali šibicu i pušta je da dugo gori. Glas mu varira od šampanjca koji šišti do specifičnog izvođenja numera „This is the end”, „Volare” i „My way”. Ne bi trebalo potceniti intenzitet monodrame. Glumac, iako je sam na sceni, duboko zaranja u srž misli ovog umetnika i čvrsto iznosi tekst koji se vrti oko duhovnog i umetničkog bića. Tekst je samoironičan, pun humora, apsurdan, ali ne i besmislen.
Nekome će se predstava učiniti šokantnom i provokativnom, ali sa druge strane ističe da treba izaći iz zone komfora i istupiti od mediokriteta. Delo se bavi fragilnošću ljudskog bića i suočavanju sa prolaznošću i smrću. Bez obzira na to da li ste upoznati sa umetničkim radom Jana Fabra ili ne i da li ste pogledali neku njegovu predstavu ili niste, on će uspeti da prodre do vas i svojim konceptom umetnosti vas zarazi, te tako ubrzo postajete njegov ljubitelj. „Voleo bih da su predstave kao droga, pa da publika halucinira nedelju dana”, kaže Beštić u predstavi, što nam govori da Fabr ima opsesivnu potrebu za ogoljenošću i oslobađanjem ljudskog tela koju prenosi na publiku. Beskompromisno umetničko davanje Beštića na sceni najbolje ovekovečava rečenica iz predstave: „Velika je umetnost umirati. To što ja činim ovde, večeras, pred vama” i to je ono što povezuje i okarakteriše ova dva nesvakidašnja umetnika.
Foto: Irena Antin (hocupozoriste.rs)
