Pretposlednjeg dana 67. Sterijinog pozorja odigrane su predstave „Ajduci”, rediteljke Anđelke Nikolić, Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici i Sterijinog pozorja Novi Sad i „Čudo u Šarganu”, reditelja Jagoša Markovića, Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
S obzirom na to da nismo uspeli da ispratimo predstavu „Čudo u Šarganu” jer „nisi im’o gde iglu da baciš”, prenosimo vam atmosferu sa okruglog stola nakon predstave. Čak i za predstavu „Rolerkoster”, Ateljea 212, nije bila tolika pomama kao sinoć. Iako je dobar deo ljudi beznadežno pokušavao da uđe u salu, na kraju su odustali. Pojedini koji su i uspeli da uđu, izlazili su zbog neverovatne gužve.
Voditeljka okruglog stola, Isidora Popović, spomenula je karakterističnu sudbinu „Čuda u Šarganu” na Sterijinom pozorju. „Kada je objavljeno „Čudo u Šarganu” 1974. godine, već 1975. je bila praizvedba u režiji Mire Trailović i 1976. se našlo na Sterijinom pozorju kada je pozorijanski žiri odlučio da nijedan dramski tekst tada nije zaslužio Sterijino odličje za tekst savremene drame. Ta nepravda koja je naneta samom tekstu ispravljena je 1993. godine, kada je predstava u režiji Egona Savina dobila skoro sve Sterijine nagrade i nagradu za tekst domaće drame. Sledeće „Čudo u Šarganu” bilo je 2002. godine u režiji Dejana Mijača, a ovo je četvrti put da se, po mnogima najbolji teskt srpske dramske književnosti, nađe na Sterijinom pozorju.”
Reditelj predstave, Jagoš Marković, rekao je da je zahvalan što radi tu materiju. „Ljubomir Simović, kao jedan veliki pisac, uhvatio je DNK naše duše i naša nadanja, čežnje, lepotu i bedu i ono najniže, pa i ono najlepše u nama. Sa njim nisam na „ti” zato što kada se radi ta domaća literatura često se mi u pozorištu osilimo. Kada se uspostavi pozorišna gravitacija, kada nema ni nacije ni vere, tada mi svi znamo ko je ko.”
Voditelj okruglog stola, Vlatko Ilić, osvrnuo se na smeštanje predstave u vodu kao jak simbol i da postoje nagoveštaji šta bi mogli biti razlozi toga, na šta je reditelj odgovorio da nema osećanje rizika. „Ne umem izazovu da kažem „ne”. Džaba vam ideje, poetika, estetika, hrabrost kad je voda u pitanju i cela eventualna pamet, jer je ogroman tehnički rizik, da nemate Jugoslovensko dramsko pozorište da vam to dozvoli.”
Glumica Anita Mančić je lik Ikonije radila pre 20 godina u predstavi Dejana Mijača. O interpretativnom smislu i odnosu prema dvostrukom jeziku izjavila je da tako veliki pisac koji toliko poznaje čoveka i mentalitet otkriva prirodu koja je svima nama poznata samo što nikako ne umemo da vidimo. „Kada se suočimo sa Simovićem, imam utisak da sam sve to znala, ali do danas to nikako nisam uspela da kažem. Jezik kojim on progovara je zaista jezik naše svakodnevice i nečeg što smo davno zaboravili. On se poigrava sa ljudima, rečima, njegov podtekst je šarolik što si maštovitiji kao glumac i reditelj. U istraživanju njegovog podteksta nikad nema kraja, nikad nema kraja u tim odnosima i kad misliš da si dosegao do neke istine posle jedne probe, shvatiš da si u zaostatku. On je do te mere inspirativan, obožavam ovaj tekst koji govori o našem mentalitetu koji je sastavni deo našeg tela, a mi ga nekako nismo upoznali.”
Večeras je završnica najprestižnijeg pozorišnog festivala na kojoj će, sa početkom od 20 časova, biti proglašenje i uručenje Sterijinih nagrada. U čast nagrađenih biće izvedena predstava „Hrkači”, po tekstu i u režiji Nikole Pejakovića, Narodnog pozorišta Republike Srpske Banja Luka.
