Predstava je gotova kada svi likovi umru na sceni, ali ne uvek

Pretposlednjeg dana FIST festivala na sceni Zvezdara teatra gostovala je Akademija scenskih umetnosti u Pragu sa predstavom „Arlekin je mrtav” po tekstu i režiji Jozefa Doležala. Ovo je vrlo slojevita predstava, u čiju su fabulu utkani delovi i klasičnog i modernog teatra. Atmosfera u kojoj likovi obitavaju vrlo je promenljiva i dinamična, te se oni konstantno menjaju i srastaju sa svakom pojedinačnom promenom. Predstava aludira na čovekovo neupitno prilagođavanje „novim normalnostima” koje su, čini se, sve češće i ozbiljno podstiču samodestruktivno ponašanje pojedinca, koje je istovremeno razorno za čitavo okruženje.

Početak predstave je referenca na klasičnu italijansku komediju „del arte”, za koju su karakteristični živopisni kostimi i česta improvizacija. Kako su likovi smešteni u moderno doba na parkingu jednog supermarketa, a ne u renesansnoj eri, njihovi kostimi su vrlo svedeni. Zato je njihova gluma na početku komada bila izuzetno prenaglašena, suviše teatralna, jer lišeni kostima koji su klasični za „del arte”, čitav napor kako bi ostvarili što bolju interpretaciju ovog žanra ulažu u svoj način govora i mimiku lica. Junak predstave, baš kao u i „del artu”, zove se Arlekin, sluga i nosilac simbola svih ugnjetavanih masa. U njemu se javlja želja da se izvuče iz prosečnosti koja ga svakodnevno okružuje. Zato je Arlekin jedan avanturista koji neće birati sredstva kada se prilika za promenom ukaže. Pored Arlekina, tu je i Pantalone, koji se obično prikazuje kao otelotvorenje demona i zato je odeven u crno, što je slučaj i u ovoj interpretaciji. Pantalone ulažući zavidnu svotu novca, pokušava da preotme verenicu svog sina, ali umire zbog epidemije kuge koja vlada u gradu. U klasičnoj komediji posle smrti negativca sledi srećan epilog za ostale likove. Međutim, u ovom komadu to nije slučaj. Od kuge umiru i svi ostali akteri. Na sceni ostaje samo Arlekin okružen mrtvim telima. I tada predstava zaista počinje.

Arlekinovo saznanje, dok stoji na mračnoj pozornici, podseća na dramu Luiđija Pirandela „Šest lica traži pisca”. On shvata da je samo akter drame i da je stvarnost u kojoj je bio samo iluzija. Od momenta kada postane svestan publike i kada se linija između glumca i publike u potpunosti izgubi, Arlekin započinje svoj put u samodestrukciju. On veruje da je sudnji dan došao i da poredak koji je do sada bio zastupljen više ne postoji. Upečatljiva je scena u kojoj Arlekin sa dvojicom grobara zakopava ljude u jame držeći u ruci pivo, kao što je Hamlet u ruci držao lobanju. Takođe, na ekranu koji je bio namenjen za prevod teksta, stalno ih je podsećao da se drže teksta koji je na njemu ispisan, potvrđujući još jednom da je svestan da ovo zaista nije realnost.

Arlekin nasleđuje čitavo materijalno bogatstvo svog pređašnjeg gospodara, što ga u njegovom scenariju čini apsolutno nedodirljivim. On ostaje sa svega nekoliko pojedinaca koji su preživeli sudnji dan stavljajući ih u isti položaj u kome je i on bio pre njega. Takav Arlekinov čin tera nas da ostanemo bez nade u promenu. Čak i nakon apokaliptične promene u kojoj se gubi svaki poredak i razlike se brišu, stvara se novi poredak i tako iznova i iznova, dešava se kruženje, samo je potrebno imati novac u rukama.

Priča je, baš kao i u klasičnoj komediji, propraćena ljubavlju između Arlekina i Kolombine. Bačena na ivicu egzistencije, u atmofseri koja obiluje seksom, nasiljem i siromaštvom, Kolombina u njemu pronalazi ono što joj je u tom kriznom momentu bilo potrebno. Arlekin zaslepnjen trenutnom moći koju poseduje sve ostale podređuje sebi ostajući sam, krunisani gospodar ničega. Zato je mrtav iako još uvek diše. Samoća je jednaka smrti.

Scenografija je svoj poseban fokus imala na limenoj kockastoj kućici, koja kroz komad dobija raznovrsne upotrebe – od balkona, javnog toaleta, pa sve do kioska i sobe u stanu. To predstavlja vrlo prigodno rešenje za priču koja je stalno promenljiva i koja bi u suprotnom zahtevala više scenskih rekvizita nego inače. Shodno žanru na koji su glumci na početku načinili referencu, a koji zahteva vrlo iscrpnu energiju za pokrete tela, kod njih se primećuje besprekorna veština koja je uvežbana do tančina i gotovo bez greške.

Predstava „Arlekin je mrtav” bila je pravo osveženje za beogradsku pozorišnu scenu, otvarajući vrata nekim novim žanrovskim mogućnostima. Ekspresivnost u komičkom ali i tragičkom podiže igru u predstavi na nivo koji je do sada podrazumevao nespojivo – lakoću i težinu, borbu i predaju, surovost i nežnost. Smejemo se i plačemo u isto vreme. Takav efekat kod publike može postići samo veoma posvećen znalac svog posla.

 Foto: Aleksandra Vukadinovic