I ponovo Breht! Dvadeset peto izdanje Trema Festa definitivno su obeležili dramski komadi ovog autora dvadesetog veka. Zavesa se, po poslednji put ove godine, spustila nakon aplauza uz koji je ispraćeno ostvarenje mladog reditelja Đorđa Nešovića. „Lux in tenebris” („Svetlo u tami”), tekst po motivima Brehtove jednočinke, uobličen je u dramatizaciju Isidore Milosavljević i oko sebe okuplja grupu mladih talentovanih glumaca sa odlično realizovanom namerom da probleme nedavno minulog dvadesetog, uklopi u šablone dvadeset prvog veka, čiji smo svedoci.
Oštre ivice Brehtove satire hrabro se protežu pred očima gledalaca, sjajnom režijom dovedenom do granica na kojima se iluzija teatra razbija, a svest (uz pomoć tipičnih „brehtovskih” sredstava među kojima je svakako najupečatljiviji izlazak glumca iz okvira uloge i njegovo „ćaskanje” sa publikom), istrgnuta iz pasivnosti pukog posmatrača, i sama postaje aktivni učesnik u događanjima. Pred publikom, već na samom početku „maršira” panorama ličnosti, predvođenih onom najmasivnijom, glavnom.
„Predavanje o polnim bolestima” poslužilo je kao podloga za oslikavanje izrazitih „bolesti” u čijim se simptomima već decenijama sunovraćuju čitava „zdrava i normalna” moderna društva. Izvitoperenje zdravog razuma u nezdravi jasno možemo iščitati već iz prve scene, u kojoj se pred gledaocima smenjuje šarenolika plejada ličnosti jednog omanjeg neimenovanog naselja. Listanje stranica tog grotesknog kataloga povereno je glavnom antijunaku, Paduku, čoveku spretnog tela, čijim, dobro ispečenim zanatom manipulacije, vlada još spretniji duh. Čovek obučen u ružičasto odelo publici se od početka nameće kao nadličnost koja povlači konce svih onih manjih antijunaka, čiji umovi lako potpadaju pod zavodljivi ples niti kojima on, poput mađioničara, upravlja. Sasvim siguran znak da je kapitalna figura Paduka veoma uspešno izgrađena leži u činjenici da publika, očiju svevidećih za skrivene delove Padukove lako savitljive psihe, potpada pod harizmatičnu vladavinu njegovih sitnih malverzacija, od čije materije se tvore sve one krupnije, koje nas danas okružuju. Tako je ovaj rediteljski „eksperiment” protekao uspešno: laskavi čovek, nalik mađioničaru, uspeo je da nas uveri u ispravnost svojih magija, a one su se uzaludno trudile da nam ispričaju prave namere iz kojih su potekle. I tako, dok su se pred publikom ogoljavali bezmalo svi problemi političkog društva u kojem živimo, uloga „naroda” poverena publici simpatije je poklonila prvom začetniku i strastvenom zagovorniku bespovratnog sunovrata. Britki rediteljski jezik nije se libio da vizuelnim slikama ispriča sve ono o čemu odveć predugo pristajemo da ćutimo, te su se tako pred nama nametali komikom prožeti prizori koje kao nacija odbijamo da osmotrimo (sve političke nekorektnosti i nekompetentnosti, manipulacija jednog u kojoj se, savladan, umiruje sav bunt mnogih, višestruke koalicije tobože zaraćenih strana, kontrolisana medijska mašinerija, (ne)sloboda govora...).
Tek na samom kraju, kada se u kulminativnom protoku zagušljivog apsurda raspozna sva nečistoća koju prihvatamo da udišemo, publika shvata da je od početka bila slepa i bez muke obmanjivana. Ali njen pogled ipak ne odstupa od nekih budućih mađioničarevih čini. Zvuči poznato?
A nakon završetka takmičarskog dela, došao je red da se najboljima dodele nagrade. Tročlani žiri (Zijah Sokolović, Zoran Predin i Tanja Bošković) jednoglasno je odlučio da laureat za najbolju predstavu ode u ruke brehtovskog ostvarenja „Pošto gvožđe?”. Autoru pomenute predstave, Rastislavu Ćopiću, pripala je nagrada za najbolju režiju, dok su dvojica glumaca iz istog ostvarenja (Jovan Jelisavčić i Nikola Šurbanović) imenovani nosiocima najboljih muških uloga. Najboljim glavnim glumicama proglašene su Martina Peneva (predstava „I won”), kao i Bojani Milanović i Sonji Isailović, dvema neobičnim Dženiskama, dok su najbolje epizodne uloge dodeljene postavi predstave „Pojačalo i gitara” (Miroslav Fabri i Sanja Mikitišin). Nagrada za najbolju scenografiju otišla je u ruke Željku Piškotiću (predstava „Ko je ubio Dženis Džoplin”), a Petra Perović dobila je priznanje za najbolju muziku (predstava „Pošto gvožđe?”). Predstava „Vojcek” ponela je nagradu za najbolju kolektivnu igru.
A nama ne preostaje ništa drugo nego da, u susret nekoj novoj Tremi, porazmislimo o mnogobrojnim istinama koje nam je ispripovedalo njeno ovogodišnje izdanje.
