Milica Amidžić
Iza svake sjajne spoljašnjosti uvek se nalazi mračno i (auto)destruktivno naličje – takva je u biti ne samo ljudska psihologija, nego i zakon po kom svet funkcioniše. U razobličavanju obe ove strane medalje imali smo prilike da učestvujemo drugog dana 25. ArtTrema festa u Rumi, uz dva snažna izvođenja: „Moj saputnik strah” koprodukcije Šabačkog pozorišta i Scene „Maska” u režiji Ivana Tomaševića, i „Pošto gvožđe?” u koprodukciji FDU Beograd i KC Grad, prema tekstu Bertolta Brehta, u režiji Rastislava Ćopića.
„Moj saputnik strah” Šabačkog pozorišta i Scene „Maska” u formalnom, dramaturškom smislu predstavlja omaž dilemama Viktora Frankla, austrijskog neuropsihijatra koji je poznat kao Frojdov učenik i tvorac „logoterapije” odnosno, terapije smislom. Upravo je potraga za smislom i suočavanje sa nedostatkom istog premisa ove duodrame, čiju režiju i tekst potpisuje Ivan Tomašević, koji takođe i igra u predstavi. Glumica Ana, nekadašnja prvakinja Narodnog pozorišta, suočava se sa egzistencijalnom krizom koju nosi smiraj karijere i susret sa starenjem. Kako i sam naslov nalaže, upravo je strah pokretač svih egzistencijalnih dilema protagonistkinje, koja živi u prošlosti svojih slavnih dana, dok je u aktuelnom trenutku paralizuju trema i brojne prateće fobije – od intenzivne hipohondrije, preko neuspeha, ljubavi, do generacijskog jaza koji se formira između starih i mladih umetnika, pogotovo kada su scenske umetnosti u pitanju. Senzibilitet umetnika je po prirodi osetljiv, a u ovoj duodrami, kroz jednu formu psihoterapije između Ane i njenog asistenta – sa jasnom implikacijom na Viktora Frankla – spoznajemo sve unutrašnje konflikte jednog performera, nekoga ko je u sukobu sa potrebom za egzibicijom pred publikom, a istovremeno i ukorenjenim egzistencijalnim strahovima i anksioznostima svakog čoveka.
Predstava nije ambiciozna u umetničkom smislu, pa tako imamo jedan komad koji se igra iz čiste pobude da se publici predstavi jedna, pre svega – priča i da se postave pitanja. Ono što je interesantno u režiji jesu momenti apstrakcije, koji nužno moraju da proističu iz narativa u kom se predstavljaju psihološka previranja – tako imamo snoliku scenu u kojoj se pojavljuje obezglavljena figura koju Ana zavodi – možda je to anonimni ljubavnik iz nekog prošlog vremena, možda metafora za strah i suočavanje – snovi i ljudska psiha, kao i sama scena, dozvoljavaju bezbroj tumačenja. Sama scenografija je takođe apstrahovani prostor jedne sobe u kojoj se dešavaju psihoterapijska suočavanja između Ane i Viktora. Slomljeni ram u kome zatičemo Anu na početku predstave možda je upravo jedan okvir za sliku jedne spolja šljašteće pojave kakva je nekadašnja prvakinja drame – koji je pokidan unutrašnjim lomovima?
Glumačka igra između Ivana i Anete Tomašević je tandemska, iskusna i odaje utisak pozorišnog kova jedne generacije glumačkog senzibiliteta o kojoj se upravo radi u predstavi – koju nije pojelo vreme, već predstavlja publici jednu strast za igranjem na sceni, jednu dugoročnu i iskusnu vezu sa pozorištem, što samo može da se realizuje kada se tekst na sceni igra od srca.
Ko je ubica? Svedok je ubica!
Jelena Ognjenović
Davne 1939. Bertolt Breht postavio je jedno, naizgled besmisleno, pitanje. „Pošto gvožđe?”. Osamdeset i tri godine kasnije, uigrana glumačka postava pod rediteljstvom Rastislava Ćopića, publici je ponudila nekoliko odgovora, uokvirenih u kontekst doba zenita Brehtovog stvaralaštva.
Teatar apsurda, jedan od, glumački najzahtevnijih poduhvata, uspeo je da, zavodljivim pokretima i razigranim hodom prstiju po dirkama klavira, zabašuri sve strahotne dubine proključale ispod, prividno komičnih, replika kojima vešto barata šarada lica pod maskama. Spoljašnje konture scene povučene su tako da se u potpunosti podudare sa teoretikom brehtovskog poimanja teatra; tako, tokom trajanja čitave radnje, publika umesto da upada u klopke iluzionarnosti, iz njih biva istrgnuta korišćenjem rediteljskih začkoljica (od šminkanja glumaca na sceni, do sekvenci u kojima likovi nenadano izlaze iz svojih uloga i postaju omentatori svojih ili tuđih postupaka).
Priča o ceni gvožđa najpodrobnije se iščitava posredstvom istorijskih nedaća pod kojima je napisana. Naime, tokom jednočasovne drame prožete scenama natopljenim grotesknom alegorezom, publika, do kraja nesvesna težine izistinske priče, prati razvitak prvih zametaka nastupajuće vladavine Drugog svetskog rata. Scenografija i kostimi podređeni rapidnom porastu inflacije nakalemljene na već postojeće siromaštvo, odaju blizinu sveopšteg ratnog zadaha koji, obuzimajući iščašene duše ljudi, lako osvaja zemlje pod čijim granicama stanuju.
U siromašni kvart neimenovanog naselja i hermetično zatvorene krugove monotonije njegovih stanovnika, doseljava se zastrašujući stranac u potrazi za gvožđem. Sjajna glumačka interpretacija ludila jedne društveno marginalizovane pojave, publici razotkriva čoveka duboko poremećenog zavisnošću od nasilja, ubistava i zavodljive rečitatvorne manipulacije. Sjajan materijal za budućeg ubicu? Ili, lepše rečeno, lidera.
Strah, prva linija odbrane ugroženog organizma, ujedno je i nulta linija napada vlastoljubivca, čije se nasilje ne gnuša ubistva – tako započinje prolog svakog sukoba koje, poput manipulativne govorljivosti Brehtovog „stranca” nedužnima nameće animalno ustoličen zakon jačega. Masivna fizionomija stranca postavljena je u oštru disproporciju sa sitnim figurama ostalih nosilaca dramske radnje, što dodatno implicira nemogućnost otpora koji bi bio nedovoljan da mali zupčanici zaustave rad pogona krvave mašinerije. I dok ta glomazna ljudskolika sprava proždire svaku lutku koja odbija da bude preinačena u marionetu, nepovređen ostaje tek jedan gvožđar, rešen da zanemi, i sve neizgovorene reči proguta zajedno sa knedlom straha. Tako se pred publikom raskrinkava pravi ubica!
Bio on shvaćen kao predstavnik svih onih „sićuravih” svedoka koji su izabrali da svoje dlanove drže podalje od krivca, ne bi li na njoj završila i njegova krv, ili pak kao posredna humanizacija zla, jedno je sigurno – svedok je prvi, pravi i jedini ubica! Pranje ruku od posvedočenih zločina u zločinu zaslužuje poseban udeo. Tako gvožđar, postaje saučesik pokretljivih ramena čije niti počivaju u strančevim okrvavljenim šakama. „Šta vredi sloboda, kad slobodni moraju da žive među slobodnima?”, pita se gvožđar dok zarad pukog privida, trampi istinsku slobodu samomisleće individue čiji vrat, kapke i skrštene ruke ne pokreće strah.
Interesantno bi moglo biti tumačenje ove drame u džekilovsko-hajdovskom maniru; naime, oštar psihofizički opozit dva dominantna lika (gvožđara i stranca) mogao bi biti polazište tezi da je stranac, zapravo, svojevrsni alter ego bosom, gladnom gvožđaru izvitoperenom teškim kulukom siromaštva i sve snažnijim batom vojničkih cipela. Tako bi se mogla objasniti niska strančevih ubistava baš onih čiju robu gvožđar ne može da plati. Ukočenost tela gvožđara kontrastira sa gipkim pokretima stranca, te oni zajedno, predstavljaju jaz između strahopokornog i krvožednog dela ličnosti, ratnim vremenom naterane da se raspline na dva suprotna pola.
Bilo kako bilo, jedan u nizu Brehtovih komada u kojem nema junaka, jer su svi junaci antijunaci, bio tumačen istorijskim, psihološkim ili sociološkim aspektom, nosi jedinstvenu poruku, ispričanu otvorom cevi puške koja se na kraju poteže u pravcu publike; onaj koji posmatra ubicu, saučestvuje u ubistvu; onaj koji od krivice pere ruke, kvasi ih tuđom krvlju; onaj koji pomisli da se skrio iza leđa onoga koji ispaljuje metak, i sam postaje meta.
„Ko je protiv politike, zapravo je za politiku koja se provodi nad njim.”, rekao bi Breht. Slažete li se?
