Lako je postati deo mase i stopiti se u jednolično funkcionisanje sistema, prema protokolu i pravilima. Ipak, činjenica je da i tu masu čine pojedinci koji imaju svoju životnu priču i svoj sistem preživljavanja - jer upravo je preživljavanje karakteristično za figuru everyman-a odnosno običnog čoveka. Upravo je ono što svakog čoveka čini pojedincem, a ne uniformisanim delom mase ono što ga pokreće da preživi i ne gubi smisao u beskrajnoj borbi za pristojnu egzistenciju — njegove strasti.
Različiti oblici strasti koji vode i smisao - ili besmisao — ili ljubav i destrukciju, prikazani su kao glavna tema trećeg dana ArtTrema Festa u dve predstave: „Vojcek” Univerziteta Europa Prima iz Skoplja u režiji Tamare Stojanoske, i „Pojačalo i gitara” Ivane Janošev, u produkciji Srpskog narodnog pozorišta i Gradske uprave Novog Sada.
Naturalistička apokalipsa
„Vojcek” je komad koji se često proglašava za „tragediju radničke klase” jer u njemu imamo jednu retro, predratnu verziju Bardžisove „Paklene pomorandže” - gde se takođe može povući paralela u količini nasilja i motiva zamorčeta društva za socijalno-medicinske eksperimente — pak nasilje se u „Vojceku” postavlja kao jedan revolt pobunjenog čoveka — našeg Franca Vojceka, i podiže se na egzistencijalni nivo. Franc Vojcek, koga igra Boban Aleksoski, graciozno tone u psihotične epizode kako predstava odmiče i dosledno prikazuje mentalni slom jednog običnog čoveka koji podnosi žrtve veće od njega, zarad ljubavi i dobrobiti drugih. Što je, kako se i očekuje od pokornog jagnjeta društva, i ideal dobrote. Ipak, po koju cenu?
Ono što se odmah postavilo kao dominantna estetika režije Tamare Stojanoske kultnog teksta Georga Bihnera jeste sveprisutna naturalistička stilizacija, što scenografije, što glumačke igre, tako i same teme komada. Još na samom početku predstave stiče se utisak kakvog ambijenta iz romana Emila Zole — već nam grafit na zavesi u pozadini scene ukazuje na to da „THE END IS NEAR” što dalje implicira upravo na jednu snažnu, apokaliptičnu i destruktivnu atmosferu čitavog izvođenja. Svetla su ambijentalna i stvaraju svojevrsnu „industrial” atmosferu, što samo dopinosti opštem utisku besa i apokalipse koji slede — jer od jedne gotovo „metalne” postavke od početka komada, mi progresivno idemo ka tome da se predstava od jedne ambijentalne postavke sve više oslanja na intenzivnu i veoma emotivno nabijenu glumačku igru.
„Vojcek” Tamare Stojanoske obiluje scenama nasilja koje su vrlo grafički prikazane - tako imamo i jednu dugu eksplicitnu scenu silovanja Vojcekove supruge Mari (koja je mene lično mnogo podsetila na sedmominutnu scenu silovanja iz filma „Irreversible” Gaspara Noa) gde se magli granica između puke stilizacije u bazičnom naturalističkom stilu, ili pak igranja na kartu šok faktora. U oba slučaja, ovakve rediteljske intervencije ostavljaju utisak, međutim ovo je jedna od onih predstava koje mnogo zavise od ukusa same publike. Žanrovski je režija Stojanoske jasno određena i upravo ovaj žanr, koji se oslanja na izazivanje snažnih emocija i beskompromisno prikazivanje surove stvarnosti — po šablonu potlačene radničke klase mučene pitanjima bazične egzistencije, kao što je i slučaj ovog komada - našao se kao logično rešenje za interpretaciju ovog teksta. Iako poseduje mnogo karakterističnih elemenata žanra, autorski pečat rediteljke je vidan u načinu na koji koordinira sve element scene.
Franc Vojcek je, kao što smo pomenuli, tragični heroj radničke klase. Neko ko svojevoljno pristaje na to da bude zamorče sistema za razne diskutabilne eksperimente, kako bi obezbedio egzistenciju svojoj porodici. Vođen primalnim ljudskim instiktom — ljubavlju — on žrtvom, kao rezultatom prinudnog potpadanja u ralje sistema, gubi razum i postaje žrtva nagona. Svi likovi ovog komada su u nekom momentu postali žrtve nagona, seksualnosti, destrukcije, psihotičnih epizoda — što je sve rezultat surove činjenice da u svakom sistemu koji vrši opresiju uvek prvi stradaju mali ljudi, koji su, karakteristično, skloniji nagonskom delovanju. Zbog toga je velika količina krvi na sceni i hiperbolizovani simbol ove prolivene, metaforičke krvi. Jer onda kada osetimo da se talasi destrukcije podižu, „the end is near” dobija sasvim realističnu dimenziju.
Novi talas i portret umetnika u mladosti
„Pojačalo i gitara” prvi je od tri dela „Novosadskog omnibusa” koji je za cilj imao da prikaže dela kultnih novosadskih pisaca kroz dramatizacije. Bazirano na priči Slobodana Tišme, kulturi znanog ne samo kao književnika već i kao frontmena kultnog novotalasnih bendova La Strada i Luna, „Pojačalo i gitara” predstavlja upravo jedan omaž izgubljenoj generaciji koja je živela muziku novotalasnih bendova, čitavoj toj ideologiji „stranca” u društvu i svetu koje od njih očekuje da se uklope - što ne mogu zbog svog specifičnog i osetljivog senzibiliteta.
Bezimeni, koga igra Jovan Živanović - jer protagonista, očevidno, nema ime - ima 36 godina, živi sa roditeljima i osniva bend. Sve je jasno. U pitanju je propali umetnik. Za one koji ne vide dalje od onoga što im društvena očekivanja nalažu. Roditelji ga ne podržavaju, on zapada u poetične, egzistencijalne melanholije, kao kakav junak pesama The Smiths-a i mi na sceni imamo jedan “portret umetnika u mladosti” samog Slobodana Tišme, jednog melahnoličnog senzibiliteta, ugnjetavanog od strane sistema i čitave egzistencijalne teskobe koja pada na ramena jednog zrelog čoveka koji je neostvaren u smislu konvencionalnih društvenih očekivanja. Pak. bend se osniva i Bezimeni sledi svoju strast prema muzici, koja postaje zvezda vodilja kroz sivilo svakodnevnice. Dramaturški, imamo jedan koncizno formiran narativ, sa karakterima koji imaju jasno definisane namere i ideje koje nose. Poetski elementi ove predstae, koji su možda i ono što je formativno u odnosu na lik i delo Slobodana Tišme koji se oslikavaju, mahom su predstavljeni u sporadičnim refleksijama samog Bezimenog, koji i kroz glumačku igru Jovana Živanovića doprinose utisku jednog potonulog duha, skoro pa pregaženog godinama i nadolazećim besmislom obitavanja u jednom takvom društvu.
Važan momenat u ovoj predstavi je i sukob stare i nove generacije, oličene u Bezimenom koji je predstavnik i ljubitelj novog talasa, njegovom prijatelju koji je svojevrstan vagabund, podjednako izgubljen u svojim ambicijama da pronađe sreću u inostranstvu; dok nasuprot tome imamo roditelje koji su (na momente jednolično) skeptični prema svemu novom i čvrsto se drže tradicionalnih uverenja i društvenih parametara ostvarenosti. Roditelji su u rediteljskom aspektu ove predstave važni gotovo kao podrška ambijentalnosti i atmosferi predstave, jer služe kao kakav super-ego glavnom narativu koji se na sceni odvija, u pogledu mnoštva zvučnih efekata, krika majke i implikacija na njihov seksualni život — kao da se, ironijski, želi sugerisati na to da je starija generacija bila vitalnija, dok je mlađa, njihovog sina, potpuno jalova. I zaista se dobija takav utisak u portretisanju Bezimenog Jovana Živanovića, jedne opšte jalovosti čitave generacije koja za sebe ima samo nekakve nedovoljno definisane snove i ideale koji se nikada ne realizuju.
Predstava obiluje referencama na pop kulturu osamdesetih i novog talasa, i možda najjači element čitave predstave jesu upravo muzički performansi koji su omaž pesmama grupa Luna i La Strada, a koje su, predstavi koja inače ima sentimentalan i realističan ton, doneli priliv energije i publici na jedan jednostavan i scenski sveden način — samo uz pojačalo i gitaru — doneli duh Urvideka i novog talasa u salu.
