„Posle reči genocid – ide pauza”

U Ateljeu 212 sinoć je premijerno izvedena predstava „Amsterdam” po tekstu dramske spisateljice Maje Arad Jasur, u režiji Ive Milošević. Predstava izlazi iz okvira tradicionalne forme dramskog teksta, baveći se preispitivanjem i pokušajem stvaranja novog indentiteta jedne migrantkinje u okruženju u kojem već istorijski, dubinski vlada jednoumlje i arhetip o mržnji „nekih” ljudi.

Specifičnim građenjem dramskog teksta, u kome se svaki izvođač nadovezuje na prethodno izrečeni iskaz, upoznajemo se sa glavnom junakinjom i njenim iskustvom bivanja u Amsterdamu. Za nju, kao migrantkinju jevrejskog porekla u devetom mesecu trudnoće, gotovo je podrazumevajuća potraga za novim indentitetom. Priča započinje kada na njenu adresu pristigne pošta iz 1944. godine, adresirana na ime prethodne vlasnice stana. Sadržina koverte je enormno visok račun za potrošnju gasa, koji ona sa svojim prihodima, ne može da otplati. Ko je to i za kakve potrebe je napravio toliki račun? Od tog momenta ona počinje na svojim ramenima da nosi svoju istoriju i istoriju ljudi koji su živeli u tom stanu.

Trenutak kada se prošlost i sadašnjost stapaju jeste trenutak i kada se upoznajemo sa Janom, čovekom dobrotvorom koji je sa svojom ženom na desetine ljudi sakrio u pregradama zidova stana. To je isti onaj stan u kojem glavna junakinja oseća nasleđe evropskih korena. „Ali, mora biti u tim pregradama bar jedna Jevrejka” - i bila je. Jan ju je voleo i očajno je pokušavao da spasi njen život i život njihovog deteta koje je nosila u sebi. A kao garanciju za njen život, žrtvovao sve ostale. Ali, bez obzira na prazna obećanja, svi završavaju u koncentracionom logoru. On u jednom ideološki zatrovanom okruženju, dobija sve počasti, jer je pokušao da stane na put antisemitizmu. Kao nagradu, serviraju mu konjak, ali on dobro zna šta je zaista u toj čaši. Popio je otrov kao „muškarac nad muškarcima” preuzimajući odgovornost za izdaju, za skrivanje, za ljubav, za sve. Ustajao je, padao, grčio se, objašnjavao, ali nijednog momenta se nije izvinio.

Njegovo telo su bacili u kanal, koji se vidi kroz prozor stana glavne junakinje. To je isti onaj kanal sa mostićem na kojem se prvi put zaljubila, kanal koji posmatra dok pada kiša, kanal koji će njeno dete videti kada prvi put bude izašlo iz kuće. Ali, Janova priča o preživljavanju se ne završava ovde. Jan je vodio politiku otpora sam sebi propisujući kaznu. Sve protiv čega se usudio da ide, sve je sam stvorio, pa je u međuvremenu sebi ubrizgao protivotrov, zaronio je u taj kanal, napravio se da je mrtav. Čekao je da se uvere da je mrtav i čekao je da potom odu iz njegovog stana. Tako je rešen slučaj o misteriznoj potrošnji dok je neko u logoru i verovatno mrtav. Junakinja shvata da je gornji stan njegov i da on i dan-danas tu živi i „pije svoj konjak, gleda pravopisni kviz na televiziji i sluša ploče sa Žakom Berlom”. I da, nikada ne plaća račune.

Scenografija, za koju je bio zadužen Gorčin Stojanović, u potpunosti oslikava amsterdamski duh današnjice, sa prepoznatljivom arhitekturom u pozadini. On što je najznačajnije jeste način na koji su predstavljene žrtve holokausta. Glumci na scenu noseći bele rukavice, kao da se radi o izuzetno fragilnim stvarima, unose kutije i čitavu njihovu sadržinu nemarno izručuju na sto. U njima su stvari stradalih muškaraca, žena i dece. Scena u kojoj koristeći te stvari oblače stolicu i sa njom postupaju kao sa ljudskim bićem samo okviruje sliku brutalnosti jednog sistema u kojem ljudi gube svoje obličje i indentitet.

Predstava upućuje na jedan problem čovečansta, a to je stavljanje čoveka u službu velike ideje, zarad velikih ideala i pobuda. Tokom predstave proći ćete zidom smrti nakon čega ostaje stravičan osećaj mučnine i gorčine u ustima. Verovatno će se za ovaj dramski tekst više vezivati žene, jer biti žena za vreme svih ratnih strahota je potpuno nov nivo drugosti.

Izgleda da je, bez obzira na poreklo, bitno da si većina onde gde si odlučio da ostaneš i gradiš svoj život. Jedna takva netolerancija propraćena nacionalističkim narativima prema onima koji u ožiljcima istorijske traume traže svoje mesto pod suncem, predstavlja najveću tragediju čovečanstva.

Foto: Boško Djordjević