Treće večeri glumačkih svečanosti „Milivoje Živanović” publika je imala priliku da pogleda predstavu „Vuci i ovce” Narodnog pozorišta u Beogradu, komediju slavnog ruskog književnika Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog u režiji Egona Savina.
Jedan od najčuvenijih ruskih klasika na izvanredan način uspeva da rezonuje sa publikom, pokazujući joj apsurd univerzalne i na svim nivoima prisutne podele među pripadnicima ljudskog roda. Iz metaforične sintagme koja se nalazi u samom naslovu dela, gledalac i pre početka predstave može zaključiti da će biti reči o podelama kakve je poznavalo svako društvo u svakom istorijskom kontekstu bez izuzetka – podela na „one” i „ove”, na moćnike i bespomoćne, bogate i siromašne, stare i mlade. Ono što u ovoj predstavi iznenađuje i u gledaocu istovremeno izaziva i gađenje i smeh, sam je kontekst u kome je smeštena srž radnje. Centralne likove čini grupa srodnika i poznanika čija nekontrolisana gramzivost odlazi u ekstreme te oni jedni drugima postaju krvoločne zveri ili blentave ovčice koje će iskoristiti za sticanje vlastitog interesa. Motiv interesa koji prožima celo delo u sebi nosi potencijal da ogoli svevremenske manipulativne mehanizme pridobijanja „plena”, kako političkom korupcijom, mitom ili mobingom tako i sklapanjem brakova iz ličnih i porodičnih finansijskih interesa. Pažnju publike u ovom izvođenju privukla je glumica večeri, Olga Odanović, tumačeći lik Meropije Muzavecke, usedelice iza čije se prenaglašene pobožnosti ne krije ništa drugo sem slike i prilike ljudskog licemerja u svojoj punoći. Komad svojom težinom otvara pitanja laži, političkih prevara i šta kao akteri sopstvenih života možemo učiniti sa bolnom istinom da je korupcija svuda oko nas.
Četvrte večeri festivala publika je gledala predstavu „Pristanak” Ateljea 212 nastalu po tekstu dramaturškinje Nine Rejn, a u režiji Nebojše Bradića.
Sa ove predstave, verujem, nijedan gledalac ne može otići ravnodušan, niti je može gledati „hladne” glave. Predstava koja u dva sata svoga trajanja uspe da pokrene misli, okrene očekivanja i jednom zauvek zaokrene znanje koje (ne) posedujemo kada je u pitanju silovanje, najstrašniji, ali i najčešći oblik seksualnog nasilja. U svetu u kome svaka treća devojka u svom životu doživi seksualno nasilje, poruka ove predstave odzvanja dalje od bilo kog fizičkog prostora. Predstava počinje i pre nego što glumci započnu verbalnu komunikaciju sa publikom. Na sceni se nalazi devojka koja obučena u belo nepomično stoji i bez reči ukočenim pogledom uspostavlja komunikaciju sa publikom.Ta devojka je Gejl, žrtva silovanja koja se bori da pravosudnom sistemu dokaže istinu svog slučaja. Usled željenog iščekivanja predstave, publika ne primećuje njenu pojavu, čime se već na početku insinuira ideja o položaju žrtve silovanja u širokim masama – one su tu, ali usled sopstvene zaokupljenosti postaju nam nevidljive.
Prva scena predstave prikazuje dva bračna para čija je profesija advokatura, a uža specijalnost odbrana silovatelja i okrivljivanje žrtve za nasilje koje joj se desilo (ili se još uvek dešava). Ova predstava ogoljava sisteme ljudske egzistencije kako na političkom (u ovom kontekstu pravosudnom) tako i na ličnom nivou. Pitanje „Zašto nije prijavila ranije?” koje se često postavlja žrtvama silovanja, publika može susresti i ovde direktno, u jednoj od najpotresnijih scena predstave kada se Gejl nađe na suđenju, oči u oči sa sudijom Edvardom, maestralnim manipulatorom koji svojom hladnom racionalnošću uspeva da kod gledaoca izazove osećaj gađenja. Edvardov mizogin humor, kao i njegove veštine ubeđivanja pojačavaju ovaj osećaj posebno u momentima kada pokušava da vidno neutemeljenim argumentima uveri svoju ženu Kiti da seks bez pristanka u braku nije silovanje. Empatična Kiti ne želi da pristane na tu „advokatsku definiciju” i odbija da povuče tužbu za silovanje posle čega sledi niz ucena i uvreda za nepožrtvovanost, ali i ucena uzimanja deteta, što je karakteristično za ciklus partnerskog nasilja. Otvarajući pitanja muško-ženskih odnosa, predstava nikako ne marginalizuje situaciju u kojoj se našla Gejl, žrtva silovanja, već je nadopunjuje pružajući pažljivom gledaocu uvid u perfidnije dimenzije i oblike nasilja i na taj način nam otvarajući pitanja sopstvenih predrasuda na ovako tešku ali svevremeno važnu temu.
Pažnju publike privlači i lik Zare (za koji je Jelena Stupljanin proglašena za glumicu večeri), teatralne glumice koja, spolja samopouzdana, a zapravo skrhana, pokušava da kroz posao i ljudske odnose pronađe smisao svoga života. Ona, međutim, nalazi jedan ljudski odnos koji je donekle ispunjava – to je odnos sa Timom, advokatom tužiocem. Njihova veza biće jedini izvor njenog samopoštovanja sve do trenutka u kome ona saznaje da ju je Tim prevario sa Kiti. Svestan onoga što je učinio, Tim raskida sa Zarom i tako se i završava predstava.
Pitanja pravde ali i oslobađanja krivice na više nivoa prožimaju ovu predstavu i čine srž njene vrednosti koja svojom aktuelnošću komunicira sa gledaocem navodeći pokretanje čitavog spektra emocija.
