Trećeg dana festivala „Mali Joakim“ u Lazarevcu odigrala se predstava „Tihi dečak“ u izvođenju Pozorišta za decu Kragujevac, po režiji slovenskog reditelja Tina Grabnara, koji je, uz Anu Dušu, ujedno i autor teksta.
Kako opis njihove predstave kaže, priča se radi o Tihom dečaku, odnosno Vuku, koji živi sa mamom, tatom i petogodišnjom sestrom Lejlom u velikoj kući na selu. Njegov otac je lovac i drži svoju pušku na sakrivenom mestu na tavanu, podalje od dečjeg domašaja. Ponekad Vuk ide sa tatom u lov i konstantno želi da puca, međutim, tata mu ne dozvoljava sve dok ne položi ispit za lovca. Jednoga dana, kada su Vuk i Lejla ostali sami kod kuće, on je video tavanska vrata koja su mu se učinila veoma zanimljivim. Kada je pokušao da ih otvori, shvatio je da su otključana i da vrlo lako mogu da krenu u ekspediciju po tavanu, iako su oboje duboko znali da to ne smeju da rade. Među slepim miševima, paucima, tatinim starim pisaćim stolom i igri papirima, oni pronalaze blago: ključ od ormana u kom se nalazi tatina puška. Vuk se, uz igru glasova anđela i glasa đavola, koji mu čuče na levoj i desnoj strani ramena, preispituje da li smeju da uzmu pušku. Uzimaju je. Lejla je hitro stavlja na rame i nekoliko puta zapitkuje da li može da puca. Vuk joj ne dozvoljava, objašnjavajući joj pravila korišćenja vatrenog oružja koje ga je tata naučio u lovačkim avanturama, od kojih je prvo: puška može u svakom trenutku da opali. Brižno joj stavlja slušalice i u trenutku kada treba sebi da ih stavi kako bi se zaštitio od moguće povrede uveta, petogodišnja Lejla izneadno ispaljuje metak i Vuk ostaje potpuno gluv. U tom trenutku se iz Vukovog lika rađa Tihi dečak i do kraja predstave nemamo priliku da čujemo ni jedan jedini zvuk, dok on sa nama komunicira znakovnim jezikom.
Lutkarska predstava bez lutaka, zasnovana na principima platform teatra, predstavlja ples prstiju, sastavljenu uz smislenu igru glumčevog tela i ekspresije, odnosno maksimalno korišćenje tela kao rekvizita. Prvi deo predstave zasniva se na šarenolikom spektru glasovnih mogućnosti, od onomatopeje ptica, krava, traktora, generalno zvukova iz prirode, pa sve do osećanja jedno drugih. Tokom putovanja kroz priču, četiri glumca na sceni nam sa svojih deset prstiju i dve noge predstavljaju glavne i sporedne detalje svake situacije kako bismo što bolje doživeli atmosferu i živost dešavanja Vuka i njegove porodice. Scene u kojima se likovi nalaze se kadriraju po uzoru na filmske planove, te imamo priliku da vidimo panoramu, odnosno total, srednji plan i krupni plan. Igra perspektive se odvija vrlo brzo i tačno, te nas uvlači sve dublje u priču i osećanje likova. Minimalistička scenografija sastoji se od samo jednog običnog, drvenog rama, dok snop svetla deluje kao da je gotovo fiksiran tokom cele predstave. Sa razglasa se ne čuje nikakav zvuk sve dok Vuk ne ostane trajno povređen i upravo to odaje utisak da glumci igraju veoma zahtevnu predstavu koju celu iznose kroz korišćenje svojih maksimalnih performansi. Od polovine predstave, od kada Vuk donosi pogrešnu odluku koja ga košta promene percepcije i smisla, četvoro glumaca uspelo je da održi igru i tok priče uz najveću moguću tišinu do kraja predstave. Ta tišina, ta nema tišina, zabezeknuta tišina, jeziva tišina, ništavilo nas zapravo uvodi u život nemih osoba. Nedefinisano osećanje u kojem tvoji receptori ne prepoznaju ni sopstveni zvuk koji proizvodiš dovode u neprijatnu situaciju, kako glavnog junaka priče Tihog dečaka, tako i nas, publiku. Javlja se čudnovata impresija u kojoj na trenutke ni ti sam ne znaš da li si ogluveo zajedno sa Tihim dečakom. Spona spleta događaja snažno te i uporno zapitkuje: Šta bi se desilo kada bi ti sam u sledećem momentu doživeo trajno oštećenje bilo čega što ti je do sada služilo za doživljaj sveta? Igra samopouzdanja i večna igra nade i očekivanja Tihog dečaka ostavljaju gorak ukus u ustima da su mogućnosti u daljem životu ipak ograničene. Pitanje je da li smo mi, kao okolina, ili nosilac trajne povrede, dovoljno hrabri da ograničene mogućnosti pretvorimo u život dosledan nama samima?
