Šeste i pretposlednje večeri Internacionalnog teatarskog festivala publika je imala priliku da pogleda predstave „Prosidba i Medved” u izvođenju akademskog pozorišta Studentskog kulturnog centra Niš kao i predstavu „Poslednja rekapitulacija života” Dramskog studija „Daske” iz Laktaša.
Čehov na pozornici
Prva predstava koju je publika imala prilike da pogleda je „Prosidba i Medved” u režiji Meta Jovanovskog, a u izvođenju Akademskog pozorišta Studentskog kulturnog centra u Nišu.
Verovatno dve najpoznatije Čehovljeve jednočinke, ovog puta objedinjene, prikazuju život običnog, malog čoveka (kojim se Čehov bavio) koji pokušava da se iz svakodnevnih problema izvuče da sebi svojstven i domišljat način.
Centralni događaj „Prosidbe” je pokušaj Ivana Vasilijiča Lomova da zaprosi svoju komšinicu Nataliju Stepanovič, u koju je dugo zaljubljen. Situacioni humor temelji se na sukobu koji se ispoljava upravo između Natalije i Ivana, a u čijoj je osnovi pitanje posedovanja volovskih livada. Za Lomova situaciju otežava činjenica da je u je spor oko „volovskih livada” višegeneracijski, a da Natalija Ivanovna ne pristaje da, i pored dokumenata poveruje u tvrdnju da su livade zapravo Lomove. Situacija dobija svoje potencijalno rešenje u trenutku kada otac saopštava Nataliji da je Lomova namera bila da je zaprosi, ali Natalija čak ni tada ne popušta sa svojim zahtevom i traži da joj bude priznato da sve što je u njenom vlasništvu (livade, lovački pas) bude priznato kao kvalitetnije od onoga što poseduje Lomov.
Jednočinka „Medved” bavi se pitanjem društvene maske i odigravanja različitih uloga zarad ostvarivanja višeg cilja. Jelena Ivanovna Popovna pre samo nekoliko meseci ostala je udovica i od tog momenta zavila se u crninu, pokušavajući na taj način da tuguje za svojim mužem (ili je barem gledalac ubeđen u to). Ona između svoja četiri zida živi jednostavan, monoton i prikriven život pun dokolice i kukanja nad sopstvenom sudbinom. Priča počinje da se zapliće u trenutku kada joj Grigorij Stepanovič Smirnov, spahija zakuca na vrata tražeći od nje da mu vrati dug koji je njen muž napravio. Sukob se ponovo gradi na inatu, nemogućnosti odstupanja od sopstvenih principa (ili društvene maske). On joj zadaje rok od dvadeset četiri sata za isplatu kompletnog novca, a ona ga odbija uz reči da nije u mogućnosti da obavi zadatak. Neodstupanje od sopstvene reči podiže tenziju situacije, praveći dobru dramsku klackalicu između dva naizgled dijametralna karaktera. Smirnov u pokušaju da povrati izgubljeni novac izaziva Jelenu Ivanovnu na dvoboj na koji ona oberučke pristaje. Shvativši da mu se njena srčanost dopada, Smirnov odustaje od svog stava i pada na kolena kao, kako on i sam kaže „pravi balavac i gimnazijalac”.
Balada sa nesrećnim krajem
Druga predstava koju je publika imala priliku da pogleda bila je „Poslednja rekapitulacija života” autorski tekst Aleksandra Vasiljevića u režiji Sonje Jovandić i izvođenju Dramskog studija „Daske” iz Laktaša.
Priča prati dvoje mladih ljudi koji se jednog letnjeg dana upoznaju u parku i zaljubljuju na prvi pogled. Maja je studentkinja medicine, ambiciozna devojka koja želi daleko da dogura u svojoj karijeri. Đorđe je mladi automehaničar koji dosta vremena provodi na poslu, a koga je odgajao samo otac. Njihova veza postaje sve ozbiljnija i biva krunisana brakom.
Momenat potcrtavanja razlike u sistemima vrednosti počinje onog trenutka kada Maja saopšti svom suprugu da je trudna i nosi žensko dete. Konflikti oko stanovanja dodatno se pojačavaju nezadovoljstvom Đorđa i njegovog oca zbog činjenice da Maja nije rodila muško dete. Motiv muškog potomka i neostvarena želja da on dođe na svet podtekstualno postavljaju još jedno od važnih pitanja vezanih za preispitivanje sistema vrednosti u kome živimo. Oko rođenja prve devojčice počinju i problemi Đorđa sa alkoholizmom i kockanjem. Maja ostaje u braku ali je u uzgajanju dece prepuštena sama sebi – na finansijskom i emotivnom planu.
Rođenje druge ćerke unosi još veće turbulencije u porodični život. Đorđe čije se nezadovoljstvo pojačava sada počinje da po nekoliko dana ne dolazi kući, zapostavlja decu i postaje fizički nasilan prema svojoj ženi. Postavlja se logično pitanje zašto Maja, kao obrazovana žena koja zarađuje ne napusti nasilan odnos? Jasan i precizan odgovor na to pitanje dala je rediteljka Sonja Jovandić koja je Majin psihološki profil pojasnila rečima: „Kao žene naučene smo da budemo trpne. Naučene smo da iznova opraštamo iako nekada za to nema temelja, niti nade da će se nakon opraštanja bilo šta promeniti. To moramo da menjamo.”
Minimalistička scenografija, svedena na jedne stepenice i replike satova koje vise sa plafona, u službi je protoka vremena na sceni. Simbolično, a jasno označeno prolazno vreme gledaocu sugeriše koliko je davanje drugih šansi u situacijama kao što je Majina besmisleno i povređujuće, ne samo za nju koja direktno trpi nasilje, već i za njene ćerke, koje su zapravo indirektne žrtve nasilja svog oca.
