Pete večeri Internacionalnog teatarskog festivala, mišarska publika imala je priliku da dublje zaroni u svoju ljudskost i postavi pitanja o usamljenosti, vedrini i granici između ta dva.
O usamljenosti
Akademsko kulturno umetničko društvo „Sonja Marinković” iz Novog Sada premijerno je izvelo predstavu „Jubilej 55 – Gospodin Foka” po motivima drame Gordana Mihića u režiji Milana Pletela.
Zašto se neki ljudi drže svoje usamljenosti dok druge beže od nje? Rasplet ovog pitanja počinje u jednoj skučenoj podstanarskoj sobi dolaskom mlade Anđe, vedre provincijalke kod gospodina Rakića, podstanara i samca koji ne želi da promeni svoj samački status. U nemogućnosti da se odbrani od uporne Anđe, Rakić (sa nadimkom gospodin Foka, koji je Anđino maslo) pokušava da pronađe vedrinu u sebi i shvati lepotu izlaska iz sopstvene zone komfora i kontakta sa drugim ljudima.
U kontekstu oslobađanja zanimljiva je i uloga Čistača cipela. Kao „hroničar vremena” on sreće ljude različite u svakom pogledu i u svakome od njih prepoznaje istu tugu, ali i radost.
Rakićeva tuga mu ne ostavlja mnogo prostora ni izbora, te on odbacuje vezu sa Anđom. Anđinim odlaskom njegov put dobija novi zadatak – kako se otarasiti nasrtljive stanodavke koja pokušava da mu se uplete u privatni život? Oteravši sve od sebe, Rakić shvata da mu od njegovog malog i svakodnevnog života nije ostalo ništa sem samoće.
O vedrini: Omaž Radmili Savićević (kojim bi se ona ponosila)
Monodrama „Kad se zavese spuste – o životu i karijeri Radmile Savićević” u izvedbi Milice Dimitrijević dočekana je sa velikom radošću i ispraćena zasluženim ogromnim aplauzom. U školskih četrdeset pet minuta gledalac ima priliku da upozna „narodsku” Radmilu Savićević o kojoj samo mislimo da mnogo znamo.
Minimalna scenografija, svedena na jednu dnevnu sobu sa foteljom, stolom, telefonom sa gajtanom i neizostavnim miljeima, na konkretan i domišljat način pruža gledaocu osećaj topline koji je Radmila nosila u svojoj suštini. Uprkos činjenici da je rasla u siromaštvu i bez oca, čovekoljublje koje je u sebi nosila omogućilo je mnogim ljudima – poznatim glumcima i njenim prijateljima da žive lepše i lagodnije.
Odluku da se upusti u istraživanje života Radmile Savićević, autorka Milica Dimitrijević obrazložila je rečima: „Radmila u sebi nosi prirodnost i prizemnost koju bih želela da zadržim profesionalno, ali i lično.”
Preplićući svoje priče o pozorišnim ulogama koje je igrala po Srbiji, Radmila nas uči da da su trema i neizvesnost sastavni deo glumačkog poziva. Za kraj, svima nama koji volimo pozorište iz ovog ili onog razloga, poslala je poruku o kojoj vredi promišljati: „Često smo spremni da od teatra tražimo sve, ali retko se zapitamo šta smo mi dali tom teatru.”
Foto: Aleksandra Pavlović
