Treće veče četvrtog Festivala profesionalnih pozorišnih trupa i nezavisnih produkcija na sceni Pozorišta za decu u Kragujevcu obeležila je predstava Teleport teatra „O Srđanu: Koje nacionalnosti je istina?“ britke dramaturškinje i autorke teksta, Divne Stojanov.
Predstava se zasniva na priči o Srđanu Aleksiću, mladom glumcu kome je umesto uloge i kostima dodeljena srpska uniforma kako bi ratovao u građanskom ratu devedesetih. Srđan je, umesto toga, bacio pušku i odustao od ratovanja vrativši se kući, u rodno Trebinje. Tamo je, jednog januarskog dana davne ’93. godine, želeći da upravo od vojske kojoj je i on trebalo da pripada (tačnije od četvorice muškaraca koji su zarad potreba ratovanja nosili uniformu) odbrani svog sugrađanina muslimanske veroispovesti – umro. Da budemo precizni, umro je nekoliko dana kasnije u bolnici od posledica prebijanja.
Tekst predstave koja je deo projekta Teleport teatra baziran je na različitim svedočenjima o ovom događaju i teži objektivnosti ne želeći da publici servira stav o Srđanovoj pogibiji. Dvoje glumaca na sceni (Isidora Vlček i Uroš Mladenović) služeći se patkicama u pesku rekonstruišu priču o tuči na pijaci i njenim posledicama. Na rašomonski način poručuju kako je za istinitiost priče u velikoj meri važno ko ti priču priča, budući da istina zavisi od naratora i njegovog subjektivnog udela u njoj samoj.
Projekat Teleport teatra osmišljen je kao predstava praćena razgovorom sa publikom, dok je sama publika kojoj je namenjena prvenstveno (ali ne i jedino!) srednjoškolska. Ideja za projekat potekla je od primetnog porasta nacionalizma i šovinizma među mladima. Tu se moramo osvrnuti na sve češće širenje govora mržnje kako uživo, tako i viralno, na društvenim mrežama. Fenomen izražavanja na društvenim mrežama dobio je i svoj deo u predstavi, kada glumci čitaju komentare ljudi potpisane različitim nadimcima o Srđanu i njegovoj smrti. Tanka je linija između slobode govora i govora mržnje i to se najbolje vidi upravo u tom svetu viralnih nickova i ulepšanih identiteta. Empatija se olako pretvara u šovinizam, pa tako u trenutku kad bi trebalo da saosećamo sa žrtvom koja je slična nama, koristi se prilika da se diskriminišu drugačiji. Poenta predstave nije u tome da je Srđan bio Srbin koji je branio muslimana od drugih Srba, poenta je da Srđanu to nije bilo važno. Srđan je samo jedan čovek koji je stao ispred drugog čoveka kako ga neka četvorica (ne)čoveka ne bi pretukli. A zbog čega su želeli da ga tuku? Zbog pogrešnog imena u pogrešno vreme.
„Ova priča je više o nama i Srđan je samo refleksija za koju smo se zakačili, i uopšte koliko smo mi kao društvo spremni, i tu se setim sebe iz ranijih perioda, kako sam razmišljao i kakav sam stav imao. Konstantno se preispitujemo pre predstave, prolazeći tekst stanemo na repliku i počnemo da diskutujemo. Svako od nas misli da je jako tolerantan, i sve te krupne reči koje pominjemo, ali ipak svi imamo i neke prepreke“, navodi Mladenović.
„Predstava se nekako sama od sebe stvarala, kao da smo bili vođeni pričom. Upravo zato što nije bilo reditelja, već je priča diktirala tok. Ideja nam je bila da zapravo bude podsetnik svima nama. Krenuli smo od neke lokalne priče, koju kao svi znamo, posmatrano iz više uglova, a onda smo zapravo završili na jednoj mnogo široj slici koja mene svaki put kad igramo predstavu umiri. Ništa ne pokazuje bolje šta je ljudska taština od daleke slike Zemlje. Svaki put se pred predstavu preispitujemo oboje koliko smo zapravo puni predrasuda“, objašnjava mlada glumica, Isidora Vlček.
Neutralnost kojoj je autorski tim predstave težio, je osim na planu teksta, ostvaren i u glumačkom izrazu, ali i vizuelno. Izbegnuti su amblemi, grbovi, oznake i slični žigovi, a sami glumci obučeni su u belu odeću, koja osim na neutralnost, aludira i na nevinost. Svedenom igrom predstava teži dokumentarnosti izbegavajući sugestivnost u bilo kom pogledu, koja bi svakako bila anahrona, budući da su učesnici mahom rođeni nakon Srđanove smrti.
Jel znate ono kad odete kod lekara zbog glavobolje, a on vam prepiše Andol, kaže da se manje stresirate i čuvate se promaje? Vi onda odete kući, popijete Andol, pozatvarate vrata i prozore, legnete da odmorite, ali se sutra opet probudite sa glavoboljom. I tako stalno. To je zato što vaša glavobolja ima dublji uzrok koji Andol ne može da izleči. Tako je i sa nezadovoljstvom i mržnjom.
Nacionalna istorija pamti velike heroje, velika dela i velike ratove, ali zato umetnost danas traži inspiraciju u ljudima koji su kao i mi živeli običnim životom, verovali u nešto i, ponekad zbog toga i stradali. Priča o Srđanu je važna i onima koji je se sećaju i onima koji tada nisu bili rođeni jer govori isključivo o humanosti i tiče se svih nas.
Srđan Aleksić danas ima pasaž u Novom Sadu, trg u Novom Pazaru, ulicu u Sarajevu i Podgorici, posthumno mu je dodeljena Povelja Helsinškog komiteta za ljudska prava u Bosni i Hercegovini, a posvećen mu je film Srđana Golubovića „Krugovi” koji je zasnovan upravo na događaju na trebinjskoj pijaci.
U Trebinju Srđanu nije posvećeno ništa. Oni ćute.
Četvrte večeri Bašteatra publici će se na sceni Pozorišta za decu predstaviti rediteljka Marta Bjelica sa svojom predstavom „Zašto se dete kuva u palenti” u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda s početkom u 20 časova. Karte su besplatne i mogu se preuzeti u Domu omladine, na vama je samo da ponesete maske i uživate u predstavama mladih umetnika.
Foto: Aleksandra Panić (hocupozoriste.rs)
