Četvrto veče šezdeset i šestog po redu Sterijinog pozorja proteklo je uz predstavu „Velika depresija” Srpskog narodnog pozorišta i Centra za razvoj vizuelne kulture Novi Sad u okviru takmičarske selekcije i „Hotel Zagorje“ Gradskog dramskog kazališta „Gavela“ iz Zagreba u okviru međunarodne selekcije „Krugovi”.
„Velika depresija” mladog reditelja Marka Čelebića nastala je po drami Filipa Grujića koja nosi naziv „Vilica Ebena Bajersa”. Građa dela preuzeta je iz istorijske sfere, tačnije radi se o stvarnim likovima koji su svesno ili nesvesno bili izloženi tada novootkrivenom i kultnom, ali i visoko radioaktivnom elementu, radijumu. Početkom 20. veka, nakon Prvog svetskog rata radijum je bio korišćen u svakodnevnom životu potrošača u SAD jer se verovalo da je lekovit, te se ovaj period pretvorio u radijumsku groznicu. Ubrzo je postao i glavni sastojak napitka RadiThor, a njegov tvorac bio je Vilijam Bejli iz Nju Džerzija, koji se predstavljao kao doktor. Količine radioaktivnih elemenata koje je ubacivao u vodu bile su enormne.
Predstava obuhvata dve paralelne priče, priču o devojkama koje su obolele radeći u fabrici satova i priču o bogatoj porodici Bajers, gde pratimo raskalašni život, a onda i bolest mladog plejboja Ebena. Priče su uslovljene i klasnom podelom, budući da devojke dolaze iz radničkog miljea, a da su Bajersovi bogati industrijalci, ovde predstavnici visokog društva. Iako su prve obolele i tražile adekvatnu negu ali i pravdu dve godine, devojke, kasnije nazvane Radium girls, pale su u senku popularnog Ebena, čija je smrt bila zapravo glavni razlog da napitak na bazi radijuma bude zabranjen. Duboko utemeljene razlike između bogatih i „siromašnih”, tačnije između moćnika i malog čoveka, pa još i devojke, dovele su do njihovog neminovnog stradanja i zataškavanja istine, a čiji je uzrok, svakako, povreda na radu. Danas, skoro čitav vek kasnije, postavlja se pitanje: da li se nešto promenilo?
Predstava prikazuje i odnose unutar ove bogataške porodice. Brak Ebena (Branislav Jerković) i njegove suprige (Tijana Marković) površan je. On se u nju zaljubio zato što ima lepe usne i lepo joj stoji prsten, a ona sve razume, uživajući u svom društvenom statusu. S druge strane, vidljiv je i prilično labav odnos između sinova i njihovog oca (Predrag Momčilović), kome su emocije bespotrebne u životu. Čak i na sahrani mlađeg sina (Aljoša Đidić) on ostaje hladan ne puštajući ni suzu. Njegova otupelost i prezasićenje prikazani su tako što sve vreme sedi na sceni. Odnos sa Ebenom prilično je ograničen, saznajemo za jedan šamar koji se desio u prošlosti i to je sve. Oni slabo razgovaraju, čak se i ne gledaju.
Voda na sceni, osim što predstavlja statusni simbol, ima ulogu i graničnog prostora u kome mrtvi, Ebenov brat pa i sam Eben, ostaju nakon smrti. Upečatljiva je i uloga doktora (Strahinja Bojović) koji Ebena „leči” radioaktivnim napitkom. Kao neko ko je iz radničke porodice, uspeo je da se zakači za bogatašku i postane deo elite. On je bio Ebenov partner i svedok prilikom raznih ljubavnih izleta, na specifičan način mu se čak i divi, međutim, u trenutku kada Eben leži u postelji jedva živ, on ne želi da ga gleda da ne pomuti sećanje na njega. Njihov odnos je devijantan i isprazan, Bejlijevo divljenje na kraju postaje pranje ruku od zločina u kome Eben strada.
Posebno su zanimljivi songovi koji predstavu nekako ožive. Priča pet devojaka (Emilija Milosavljević, Una Beić, Sara Simović, Magdalena Mijatović, Milena Dautović) upućena je direktno publici i govori o njihovom stradanju. One funcionišu kao hor, međutim svaka od njih predstavljena je imenom i prezimenom i govori svoje lične ispovesti. Tekstom dominira monološka metoda koja se nekad prepliće sa dijalozima. Glumci se neretko obraćaju i publici, koji mogu i jasno da vide kada se svetlo u gledalištu upali. Na kraju, kada žrtve potonu, ne ostaje više ništa da se ispriča.
U predstavi „Hotel Zagorje”, autorski projekat Anice Tomić i Jelene Kovačić prema motivima romana Ivane Bodrožić, Gradskog dramskog kazališta „Gavela” Zagreb, čini se da ne ulazimo u salu, već nas na samom ulazu gostoprimljivo dočekuju i poslužuju rakijom i kolačima, kao da zbilja ulazimo u hotel.
Priču pričaju isključivo žene kroz preplitanje dva vremena – danas, sada i ovde, govore o onome što je bilo nekada. Glavna protagonistkinja Ivana (Dijana Vidušin) koja nam se obraća likom spisateljice iz pozicije devojčice govori o odrastanju, o neprekidnoj borbi za nekoliko kvadrata, o stalnom iščekivanju vesti o ocu, o prognanstvu (važno je napraviti razliku između izbeglica koje su dobrovoljno odlučile da odu i između onih koji su ne svojom voljom proterani). Pored Ivane, tu su i njena mama (Ksenija Pajić), baka (Perica Martinović), teta Slavica (Bojana Gregorić Vejzović), Zorica (Lana Meniga), Marina (Antonija Stanišić Šperanda), Jelena (Ivana Bolanča) i Nataša (Tena Nemet Brankov) – žene različitih karaktera koje su sudelovale i dobar deo rata iznele na svojim leđima.
Hotel Zagorje nalazi se u Kumrovcu (rodno mesto nekadašnjeg predsednika Tita), i vraćamo se u 1991. godinu, period rata, prognanstva i bitke za Vukovar. U pozadini prikazuje se sudar fotografija kako hotel Zagorje danas izgleda, a na samom kraju prikazuju se privatne fotografije autorke romana. Snažna glumačka ekipa vodi nas kroz prostorije hotela i događaje i situacije koju su ih tamo snalazile. Pored zajedničke patnje koja ih vezuje, postoji i dosta netrpeljivosti i sukoba među njima. One kopaju po starim ranama (koje se možda nikada neće zaceliti) izazivajući bol i frustracije. Iako je njihovo odrastanje bolno iskustvo i nacionalna trauma, ima puno smeha i duhovitosti kada govore o prvim izlascima i zaljubljivanjima. Koreografski odlično odrađeno – trčanje, beg, padovi, ujednačeno pucketanje prstima, ples i pevanje. Akterke osvajaju prostor, probijaju četvrti zid i imaju dominantan odnos i direktnu komunikaciju sa publikom. Pitaju nas da li znamo numere koje izvode, da li smo ikada bili u logoru (ne možete baš ostati imuni na ovo pitanje, a da vas ne prođe jeza), a odgovori publike (naravno) izostaju (moramo uzeti u obzir da predstavu ne doživljava isto publika u Hrvatskoj i oni do kojih priča emotivno ne dopire). U završnoj sceni, intervju spisateljice i voditelja (Đorđe Kukuljica) je opreka prvom delu u kojoj je muški lik u ulozi da sluša. Ona govori da u odnosu sa decom, važno je da znaju šta se dogodilo, ali da njen stav o tome nikako ne utiče na njihove buduće odnose. Dok kopa zemlju, potresno se suočava sa realnošću i zamišlja kako je njen otac ubijen i da se zapravo nikada neće vratiti.
Kada se govori o ratu uvek je ženska strana priče u pozadini i ne govori se o onima koji čekaju. Ljudska i osobna tragedija onih koji ne žele da se sećaju i pričaju o tome, već žele sve da zaborave; i onih koji se pitaju da li je sve to skupa vredelo, ali shvataju da je neprestana borba duha za životom koji ide dalje. Svaki rat je nasledna bolest i ovo je povratak velikim pričama za koje bitno da ih znamo i da smo ih svesni. Habermas kaže: „Ljudi najviše vole da pričaju o ratu, pogotovo oni koji nisu bili u ratu.”
Četvrte večeri festivala biće prikazana predstava takmičarske selekcije „Vitezovi Lake male” u režiji Andraša Urbana, pozorišta „Deže Kostolanji”, Subotica od 19 časova; i predstava međunarodne selekcije „Krugovi”, „Dječak koji je govorio Bogu”, u režiji Samoa M. Streleca, Hrvatskog narodnog kazališta Osijek od 21 čas.
