Četvrte večeri 26. Jugoslovenskog pozorišnog festivala Bez prevoda, na velikoj sceni Narodnog pozorišta Užice izvedena je predstava ,,Đokonda” u izvođenju Crnogorskog narodnog pozorišta Podgorica, po tekstu Viktora Lodata, a u režiji Dušanke Belade.
Istinita priča o tome kako je 1911. godine jedan Italijan ukrao iz Luvra sliku Monalize i čuvao je u svom stanu u Parizu dve godine, da bi je potom predao vlastima, poslužila je Lodatu a potom i rediteljki Dušanki Beladi da stvore niz naizgled fantazmagoričnih monologa koji su u psihološkoj i pripovednoj ravni solilokviji.
Boraveći u malom stanu, glavni lik proživljava ličnu emotivno-psihološku dramu, opsesivno opčinjen Monalizinim osmehom. U čitavoj predstavi, u kojoj dominiraju monolozi, ističe se uloga umetnosti, univerzalnih vrednosti i lepote koju ne troši ni vreme ni prolaznost života. Multimedijalni deo predstave sastoji se od snimaka dece iz podgoričke škole glume u kome govore o svojim impresijama vezanim za Monalizin osmeh. Ovaj komad pokušava da pronađe odgovor na pitanje čemu danas umetnost služi, kome je potrebna i koje su to stvari koje uprkos svim društvenim promenama ostaju nepromenjene.
Predstava ,,64”, Ateljea 212, u režiji Alise Stojanović, koja se bavi borbom savremenog bračnog para za potomstvo, obeležila je peto veče festivala. To bi bio tek kroki ove priče, koja se i te kako bavi temom smisla, bolesti, otuđenosti, ljubavi, koegzistencije, na socio-psihološkoj ravni glavnih i sporednih likova. Ova ipak bolna i osetljiva tema dotakla je biće publike jer je, pored vrsne glume, odličan scenario iznet visokointelektualnim stilom koji je publici potreban. Predstava je vrlo govorna i, na bridak način, duhovita i šarmantna. Odlični dijalozi, žustre i brze replike, ironija, humor, interakcija sa publikom i prikaz sudbine i realnosti savremenih parova postigli su da ova predstava dobije najveću ocenu publike. Ne bi trebalo zaobići ni činjenicu da scenski pokret u ovoj predstavi zaslužuje posebnu nagradu. Telesni faktor i kosina na sceni ukazuju na poremećen balans likova, koji su retko u fizičkom kontaktu, čime se podcrtava pomenuta osamljenost, ali i na uspone i padove koji se moraju proći do uspostavljanja balansa koji dolazi na kraju predstave.
Iz jedne društvene i porodične drame, zakoračilo se u drugu, sa istim obrisima, ali pre svega socijalnu i angažovanu. Predstava ,,Strah – jedna topla ljudska priča” u produkciji Narodnog pozorišta Pirot i režiji Igora Vuka Torbice, politička je alegorija o totalitarnim režimima i svim neslobodnim društvima zasnovanim na strahu podanika. Priča donosi istovremeno i utopijsku i distopijsku viziju sveta i čoveka koja započinje eksperimentom – komšije jedne prizemne zgrade odlučuju da se bolje upoznaju družeći se u hodniku, što se pretvara u ,,jednu toplu ljudsku priču” i porodičnu atmosferu. Želja za bliskošću i pobeđivanjem straha od samoće i odbačenosti navodi ove ljude da se povežu u jednu nesvakidašnju srećnu komunu. Tu idiličnu zajednicu narušava dolazak stranca koji predstavlja metaforu sile i režima – oduzima im slobodu, novac, pridobija ih izazivanjem straha od spoljnog sveta i zarobljava u sopstvenim domovima. Na kraju, ostaje im samo čekanje, što dramu pretvara u jedan teatar apsurda. Ova pitka priča koja prikazuje nas same, naše komšije i prijatelje, našu gorko-slatku svakodnevicu, pridobila je pažnju publike koja nije štedela ni komentare ni utiske i koja je, najpre, živi svedok i učesnik jedne mlake, (ne)ljudske distopije.
Takmičarski program ovogodišnjeg festivala završen je predstavom ,,Zelena čoja Montenegra”, rađenoj prema motivima istoimenog romana Moma Kapora. I roman i predstava su posveta prijateljstvu, nesalomivim duhovima i čoveku i emocijama koji su ispred rata i politike. Glavna tema je istorijska i prati neobičnu priču o prijateljstvu knjaza Nikole I Petrovića i Osman-paše Sarhoša. Istovremeno, ovo je povest i o Zuku Džumhuru, čuvenom karikaturisti i pripovedaču, i njegovom prijateljstvu sa Momom Kaporom, sa kojim je 1967. pisao scenario za film o sudbini ovog turskog paše. Predstava, zamišljena kao istorijska melodrama, smeštena na Cetinju, slika nam prilike tog doba, surove ratničke pohode, ali i manje surove ljude bez činova i titula. Kulturološke matrice razbijaju se na tom istovremeno mitskom i istorijskom prostoru Crne Gore u kojoj borave atašei svetskih sila, novinari iz Evrope i sveta, slikari, hohštapleri i ostala bulumenta. Kroz prepoznatljiv humor i dijalekat koji nosi sav epski patos tog prostora i kulture, odabrane sekvence romana nam pričaju o ljubavima, razočaranjima, porocima, dovitljivosti, istorijskim udesima i činjenici da su i ljudski život, a ne samo teritorija, oduvek na kocki.
U najboljem poetskom, intimnom okviru, ne podilazeći publici niti mediokritetskim navikama, pozorište na ovom festivalu još jednom izoštrava i vid i sluh i podseća nas da je katarza u nama i da mora zahvatiti i onaj deo iza kulisa našeg postojanja.
