Drugo poluvreme ovogodišnjeg Šekspir festivala završeno je italijanskom predstavom „Makbet”, Sardegna Teatro/Compagnia Teatropersona, reditelja Alesandra Sere, koju smo imali prilike pogledati sinoć na sceni „Jovan Đorđević” u Srpskom narodnom pozorištu. Šekspirov „Makbet” prožet je drevnim tradicijama Sardinije, izveden na sardinskom jeziku i, prema elizabetanskoj tradiciji - u izvođenju muškog glumačkog ansambla.
Prevashodno samom početku drame, uz tmurne zvuke grmljavine drevnih instrumenata, tako i predstava otpočinje i ispostaviće se da je većinski deo predstave baziran na zvuku, čemu je, primetno, posvećeno dosta pažnje. Veštice, sublimirane u tajanstvene i zastrašujuće starice, čine maestralan aspekt ove predstave komičnim poigravanjem, gestovima i preciznim pokretima. Zašto Šekspirove tragedije izazivaju toliki smeh publike, ukoliko one nisu na taj način inscenirane? Pa ipak, suđaje kao likovi koji manipulišu Makbetom i ostalima ne kontrolišu njihova delanja. Kao jedan od najintenzivnijih Šekspirovih likova, Makbet svakako nije heroj, ali nije ni tipični zločinac. Centralna tema predstave jeste njegova krivica za mnoge krvave zločine. On nije u mogućnosti da snosi psihološke posledice svoje okrutnosti. Glumac u ulozi glavnog lika, premda poprilično jasan, tačan i koncizan, čini se da mu nedostaje unutrašnja radnja, prikaz razdora, unutrašnjih borbi i otpora na učinjeno. Ovu mizernu zamerku nipodaštavaju momenti u kojima akter besprekorno govori sam za sebe, kao što je to u drami naglašeno. U vezi s tim, važno je istaći fantastičnu vitalnost govornog jezika. Sardinski jezik nam nije nimalo poznat, ali način na koji glumci iskreno izgovaraju pogađa punom snagom i najmanje je na pameti značenje tih reči. Ono što je skrajnuto u predstavi je autodestruktivni odnos Makbeta i Ledi Makbet, a koji jeste važan za samu dramu jer je partnerstvo u zločinu nešto što ih spaja i uništava istovremeno i karakteriše osećanja koja imaju jedno prema drugom. Pored toga, nedostaju nam mesečarenje i halucinacije Ledi Makbet, ali imamo interesantan prikaz njenog samoubistva.
„Makbet” je delo vizionarske prirode i predstavlja snažno telesno prisustvo kroz fizičke radnje, ali je podjedanko akustično delo kao moć jezika i zvukova. Eksperimentisanje zvukovima je do te mere fantastično odrađeno da na neki nadrealan način dopire do gledaoca i prenosi neobjašnjive emocije, čak i kada sami zvukovi ne označavaju ništa - poput zujanja pčela koje izaziva osećaj kao da je blizu uha. Od razornog zvuka zvona pa do tihog i prigušenog, kao i svi zvukovi koje sami glumci proizvode - šaputanje, jezivo škripanje i prodorno lupanje. Oštra pozornica i gotovo prazan prostor dokaz su da za dobro odrađenu predstavu nije nužna raskošna scenografija, već umeće prikaza. Svi predmeti koji deluju nisu tu slučajno i njihova vrednost ne leži u njihovom značenju već u sposobnosti korišćenja. Reditelj se odlučuje za kamenje kao primarne elemente koje čuvari koriste za jastuk; kao i plutu; drvo; pepeo koji pada; stolica koja simbolizuje presto; i gvozdena vrata, kasnije prilagođena u stolove za večeru. U toj sceni pojava Bankonovog duha primer je Makbetove nesposobnosti da se suoči sa posledicama zločina. Neutralni kostimi (bele košulje i tradicionalna odela od crnog baršuna, kao i tradicionalne ženske nošnje karnevala) omogućuju izuzetno lako projektovanje i razaznavanje različitih likova. Sjajna su rediteljska rešenja u vezi sa svetlom, jer je u „Makbetu” svetlost simbol sklada i reda, a tama upravo suprotno i vlada većinom dela, dok je svetlo tako malo prisutno, tek onoliko da se vidi scena. U moćnom fizičkom pozorištu, koje je je osmislio i režirao Alesandro Sera, glumci izvanredno stvaraju scene i dočaravaju prisutnost. Koliko su ubedljivi, sistematični i detaljni u svojoj izvedbi, govori i činjenica da je od samog trenutka kada je izašla predstava bila svojevrsni pozorišni događaj, i da od tada pa do danas putuju širom svetskih festivala. Igraju: Alesandro Burcota, Đovani Karoni, Feliče Montervino, Andrea Bartolomeo, Fulvio Akolji, Stefano Mereu, Mauricio Đordo i Andrea Karoni.
Reditelj je pronašao iznenađujući broj analogija između Šekspirovog remek-dela i raznovrsnosti maski Sardinije, kao i u karnevalima i ritualima. Prosto je neverovatno iznad kojih sve granica idu Šekspirova dela, a dojam je da će nam i dalje ostati nedokučivo i nedostižno i da ćemo iznova pokušavati da uhvatimo tu nit između onoga šta je on hteo da napiše i toga kako mi to tumačimo. Čini se da ova predstava kod publike dovodi niz nejasnoća koje možemo pripisati tradicionalnom pristupu, što ne opovrgava kvalitet predstave jer impresivno obuzima sva čula. Sa druge strane veoma je važno pročitati delo pre nego li prisustvujemo njegovoj pozorišnoj postavci, što će nam utoliko olakšati razumevanje, a može se reći da smo kao publika to zanemarili.
Makbet je taj koji ubija san, Makbet je taj koji zbog svog sna, smrtonosne ambicije probuđene sa dna duševnog mulja, više ne može da zaspi. Mehanizmi ljudske duše uvek su savršeno udešeni i zauvek su na tački sagorevanja. Šekspir nam svojom mračnom i teškom dramom prikazuje kako bitka za vlast uvlači u vrtlog nemira i ratova i kako se sudbina istaknutog pojedinca odražava na sudbinu države. Uspinjanje na presto rukama umrljanim krvlju duboko svedoči da je uzaludno pranje ruke koje se ne mogu oprati i da se prokleta mrlja neće izgubiti. Tragedija Makbetovog lika leži u postepenom oduzimanju ljudskosti u čoveku podstaknutog skrivenim željama i pohlepnim ambicijama i govori nam da nas naši strahovi čine izdajnicima. Pa ipak, pored svega protumačenog, Makbet nam ostavlja pitanje ljudskih granica:
Ja smem učiniti sve što čoveku liči. Ko sme još više, nije čovek.
