Katarza je u oku posmatrača

Drugog dana šestog po redu festivala „Pozorišno proleće”, odigrana je predstava „Naš grad”, rediteljke Mie Knežević, a pod zastavom Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina. Originalni tekst delo je Torntona Vajldera, a adaptaciju istog radio je Đorđe Petrović. Za scenski pokret bio je zadužen Deneš Debrei, dok je muziku komponovao i na sceni uživo izvodio Branko Džinović.

„Džeziranje o životu” opis je teatrološkinje i moderatorke okruglog stola Dragane Bošković komentarišući muzički i dramski doživljaj predstave „Naš grad” nakon njenog sinoćnog izvođenja.

„Jasno je da se ovaj komad služi metateatralnim sredstvima, odnosno od početka je jasno da mi stvaramo pozorište i svima je jasno da pozorište nastaje tu ispred nas. Ovaj komad je, možda zvuči kao opšte mesto, komad o životu, ali je zapravo jedna baza za istraživanje univerzalnog ljudskog iskustva življenja. Ima naravno i dramskih delova, ali dovoljno je samo reći da će svako pronaći svoje, jer svi mi delimo istu sudbinu – rađamo se, proživljavamo detinjstvo, sazrevamo i na kraju svi umiremo. Kada gledamo neku dramsku strukturu, mi smo osuđeni da budemo u toj slici. Narativna forma pruža mogućnost da gledalac doživljava onako kako on želi, na osnovu samo izgovorenog teksta, a ne na osnovu radnje koju vidi pred sobom. Pruža mnogo više prostora za domaštavanje.”, pojasnio je glumac Milan Kolak.

Kako ističe Dejan Karlečik, glumac i v.d. direktora Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, rediteljka Mia Knežević predstavnik je nove generacije koja „potpuno drugačije čita dramske komade”.

„Njena osnovna ideja je bila da razbije te tradicionalne, pozorišne konvencije. Zato se od starta ulazi u kontakt sa publikom, u otvoreni dijalog i direktno obraćanje publici. Mislim da je to jedna veoma hrabra odluka, a isto tako kao predstavnik te malo mlađe generacije, mislim da treba da podržimo reditelje da stvaraju teatar 21. veka. Nažalost, negde smo i navikli da se određeni dramski tekst koji je opštepoznat, pogotovo ako je neki jak klasik, da očekujemo tradicionalno, klasično čitanje. Mislim da današnje pozorište, teatar 21. veka upravo zaslužuje ovakve komade i zaslužuje ovakvo, novo čitanje”, dodao je Karlečik.

Komentarišući način na koji je predstava postavljena, te neposredan kontakt sa publikom koji se kroz njeno celo trajanje provlači, glumica Mia Radovanović opisuje kao „rušenje zida”

„To je klasično rušenje zida. Inače je u ovom tekstu to svakako upisano i bilo je u trenutku nastanka nešto potpuno novo i drugačije. Čak se i u samom filmu narator obraća u kameru, lomi se neka iluzija. Danas to nije novina. Lično, volim da na taj način radim, jer volim kontakt sa publikom. Mislim da i publika, na neki način, isto to voli jer se ostvaruje drugačija prisnost i fokus bude drugačiji, jači. Inače smo mi na taj način studirali, zato sam taj brehtovski način i zavolela i rušenje tog ‘četvrtog zida’. Mislim da nije više iluzija, pogotovo u ovom komadu – umesto ‘četvrtog zida’ kao da je stavljeno ogledalo ispred i svako će se sigurno u nekom trenutku prepoznati. Postoje određeni punktovi u našim životima koje svako prođe na ovakav ili onakav način”, pojašnjava Radovanović.

„Katarza je u oku posmatrača” istakao je Stefan Juanin komentarišući narativni pristup koji je odabran u ovoj predstavi.

„Poslednja replika ‘Izmišljeni ljudi izmišljenog grada ustupaju vam naše mesto’ je za mene katarza. Da je to preigrano, da uđe u patetiku, da uđe u nešto što zovemo ‘starom glumom’, mislim da bi to pokvarilo taj momenat. Pričamo, naravno, o ukusima”, rekao je Juanin.

Glumac Šabačkog pozorišta koji je takođe našao svoje mesto u postavi predstave „Naš grad” Miloš Vojnović, napominje da je tekst i u vreme kada je napisan bio ispred svog vremena.

„Ovaj tekst je postmoderna pre postmoderne. Već nam je i on (Tornton Vajlder, prim.aut.) stavio stejdž menadžera, nekog inspicijenta koji je sveznajući. Baš je taj početak nešto što me je privuklo. Meni je to mnogo životnije. Što se tiče muzike, mislim da je muzika ono što daje emociju. Tonove sam već zapamtio i kada čujem negde u nekom drugom ambijentu, odmah se setim šta za mene znači ova predstava. Nadam se da je to stiglo i do publike, da je to prava emocija koja nije prekinuta, ono što ne možemo rečima da iskažemo, već svako od nas može da oseti na sopstveni način”, kaže Vojnović.

Branko Džinović, kompozitor muzike koju i izvodi u toku predstave na sceni, istakao je da je proces komponovanja bio veliki zadatak.

„Razmišljao sam kako da ta muzika da kaže nešto, a da ne smeta, ali i da otvori neku drugu dimenziju i za glumce i za publiku. Bilo je zapravo jako teško, moram da kažem. Mia vrlo često zna šta hoće, ali opet mi je za ovu predstavu trebalo da uđem u taj ‘ključ’, tonalitet šta ona želi. Nije bilo lako. Bilo je dosta razmišljanja, neke unutrašnje filosofije. Hoćemo li da bude temperovan ili netemperovan? Da li želimo da bude zvuk, ton ili šum? Jeste bila jedna velika improvizacija koja je odvodila u različitim smerovima, ali na kraju, nadam se da smo stigli na cilj”, rekao je Džinović.

Sudeći prema komentarima pojedinih članova publike, predstava “Naš grad” nije naišla na oduševljenje prisutnih. 

“Dosta toga nije jasno objašnjeno. Imam utisak da su delovi ostali nedorečeni, gotovo da su ubačeni samo kako bi delovalo da je to ‘viša umetnost’. Takve predstave definitivno nisu po mom ukusu”, rekao je jedan gledalac i dodao da se ova predstava najverovatnije neće naći na njegovoj listi preporuka.

Ipak, nije da se šabačkoj publici u potpunosti nije svidela predstava. 

„Vrlo je životna, nekako baš objedinjuje sve faze kroz koje prolaziš od rođenja, pa do smrti. Glumci su fenomenalni”, reči su jedne gledateljke sinoćne predstave. 

Tokom drugog dana festivala zainteresovani su imali prilike da u Galeriji „Vladislav Lalicki” prisustvuju i promociju monografije Aleksandra Đorđevića „Uvek ispočetka” koju je priredila Dragana Bošković.

Treći dan festivala rezervisan je za predstavu „Ana Karenjina”, Lava Nikolajeviča Tolstoja, u produkciji Novosadskog pozorišta – Újvidéki Színház, a čiju režiju potpisuje Dejan Projkovski.

Foto: Šabačko pozorište