Biti ćerka, biti majka, biti žena

Četvrtog dana šestog po redu festivala „Pozorišno proleće” obeležen je predstavom „Dabogda te majka rodila” Ateljea 212, koja je nastala po istoimenom romanu Vedrane Rudan. Režiju i dramatizaciju potpisuje Tatjana Mandić Rigonat, dok je za scenografiju bila zadužena Vesna Popović.

Kao „pouzdani tumač dela Vedrane Rudan” kako ju je teatrološkinja i moderatorka okruglog stola Dragana Bošković najavila, Tatjana Mandić Rigonat ističe da postoji više načina na koji javnost gleda na autorku.

„Vedrana Rudan postoji u našem javnom životu u nekoliko agregatnih stanja. Postoji kao pisac romana. To je jedna Vedrana – duboka, sadržajna, koja duboko uranja u taj bol. I postoji Vedrana koja piše kolumne, postoji Vedrana performerka, koja ima televizijske nastupe. To su različita lica jedne žene”, rekla je Rigonat.

Vedrana je roman napisala 2010. godine, prema oceni Rigonat još jednom potvrđujući da je ispred svog vremena.

„Ona je svojim pismom išla ispred događaja koji će zatrpati naš javni život, odnosno, stalno poručuje ‘govori, govori, govori’. Ona je duboko u ženskoj ljudskoj priči. Ipak je ovde čvor traume u ocu zlostavljaču od kojeg majka nije zaštitila ćerke. Naša kultura je takva da glorifikujemo pomenuti arhetip majke, pre svega zato što želimo da budemo voljeni. Vedrana je pisala o nečemu o čemu se glasno ćuti. Ovo je pozorišna šansa da se dve žene do kraja čuju, samo u pozorištu ili romanu, odnosno u literaturi. Sve neizgovoreno u životu izgovori se na sceni”, poručila je Rigonat.

Komentarišući samu tematiku, Rigonat navodi koliko je roman, a i sama predstava, životom inspirisan.

„U pitanju je veoma emotivan roman o nekim preispitivanjima jedne zrele žene koja misli da je svojim životom ovladala. U trenutku kada majku treba da smesti u dom i veruje da majci ništa ne fali, da ima ‘fantomske bolove’, vraća joj se trauma koju nikad nije zapravo izašla iz njenog tela, njenog bića, a mislila je da je životom tu trauma preovladala. Jeste priča o prošlosti koja se stalno vraća i o snažnoj traumi iz detinjstva, odrastanja, mladosti koju je ona mislila da je prevazišla svojim životom. Zapravo, u trenutku kada se zamene uloge, nastupi momenat kada mi našim roditeljima postanemo roditelji, postajemo odgovorni. Uvek dođe do toga. Samo, posebno je teško kada je odnos tako problematičan”, pojašnjava Rigonat.

Govoreći o dramaturškom pristupu koji je sprovela prilikom rada na pomenutoj predstavi, Rigonat naglašava tri linije kao najznačajnije.

„Osnovnu emociju koju sam imala kada sam čitala roman jeste da moram  da pronađem scenski jezik. Odatle se u predstavi pojavljuje anđeo kog je moguće ‘čitati’ kao ćerkinu ćerku. To je dvostruka pozicija koju se ne trudim da realistično ustrojim, već ostaje na gledaocu da tumači. Tu su i hor žena iz doma i zeka, o kom je stalno pričala, preko kog se stvara metafora o zarobljenoj duši, o zarobljenom živom biću koje se tiče i majke i ćerke. To su bila tri dramaturška puta koja su meni omogućila da roman postavim u njegovoj emocionalnoj složenosti”, rekla je Rigonat.

Kao bitnu liniju radnje samog romana, pa i predstave, ona napominje činjenicu da Vedrana Rudan „raskida momenat ćutanja" o problemima koji su sve vidljivijii u javnom prostoru.

„Vidimo jednu generacijsku priču koja se prenosi. Mislim da je kod Vedrane jako bitno što ona raskida momenat ćutanja i što pričajući sa anđelom ćerka ne ponavlja majčinu priču, jer ona govori, ispoveda o sebi i o problemima, tako da se razbija začarani krug negativnih poruka koje majke prenose na ćerke. Mi vidimo dve rođene sestre, jednu koja umire od raka i koja je ponovila priču svoje majke, od oca prešla kod muža tiranina i vidimo drugu ženu koja je hrabro iskoračila u život, ali nije obradila unutrašnju temu koju obrađuje u zrelim godinama”, ističe Rigonat.

Naglašavajući značaj uloge oca, kog tumači Nenad Ćirić, Rigonat akcentuje da vizuelni prikaz pomentuog lika nije dovođen u pitanje.

„Zašto bismo ga zaštitili tim nepostojanjem na sceni? Zašto bismo doveli u pitanje istinitost govora? Onda bi moglo da se tumački kao neka konfabulacija. Kada se on pojavi na sceni, on zaista živi. Scene nasilja su stilizovane, nismo ih realistično rekonstruisali. Mogli bismo da sumnjamo u istinitost doživljaja – da li je to obrada nečijeg detinjstva i mladosti u glavi. Mislim da nasilje treba prikazati”, naglašava Rigonat.

Svetlana Bojković, koja tumači u predstavi lik majke, istakla je da su izuzetni napori uloženi u izradu pomenutog komada.

„Nije to prijatno, ni osobi koja je takva. Meni je ovo užasno naporno. Moram da sedim sve vreme na sceni, moram ceo komad da znam napamet. Ono što se dešava na drugoj strani scene je jedna priča, a ja ovde vodim svoju. Sve su mi replike vrlo slične. I večeras sam na dva mesta pogrešila. Nikad ne znam gde ću da pogrešim. Svaki put se preslišavam. Desilo se da je predstava išla vrlo retko, sad ide malo češće. Za mene je ova predstava jako traumatična”, istakla je Bojković.

Kako na publiku, u kojoj su pojedini gledaoci gotovo više od pola predstave gledali kroz suze, tako je katarzičnost ovog komada neminovni momenat i za glumce poput Marte Bereš koja tumači glavnu ulogu.

„Tanja (Tatjana Mandić Rigonat, prim.aut.) uvek traži da igram dramski, oštro, da ne igram epski i lirski. To je toliko teško kao da vam stave tri tone na leđa. Ponekad imam osećaj da je toliki teret taj bes da je nepodnošljivo. Ne znam kako može da se živi sa tim teškim emocijama, a da čovek ne umre od toga, da ne prsne ili da ne postane bolestan. Nemoguće je odigrati je, a da na neki način ne dođe do samorefleksije. Kada gledam Cecu (Svetlanu Bojković, prim.aut) ne mogu da ne mislim na svoju majku. Neminovno je da mi se to desi u glavi i svaki put se to proživljava. Jednostavno, ne mogu drugačije, mora da se preživi. Mislim da deluje vrlo šareno, ljudi se čak i smeju, a meni je kao da su me gurnuli u ring i ne puštaju me sa scene sat i pedeset”, kaže Bereš.

Komentarišući scenska rešenja za koja se odlučila, scenografkinja Vesna Popović ističe da je pravac u kom je planirano da se ide od samog početka bio jasan.

„Znali smo da nećemo nikakav realizam. Hteli smo jedan metaforični, asocijativni prostor, jedno čistilište. Jedan prostor između. Strašni su starački domovi. To je karta u jednom pravcu, uglavnom. Ti starački domovi i jesu jedna vrsta zatvora i jesu čistilište”, naglašava Popović.

Peti dan festivala rezervisan je za predstavu „Cement Beograd”, inspirisanu dramom Hajnriha Milera, u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Sebastijana Horvata.

Foto: Šabačko pozorište