Petog dana šestog po redu festivala „Pozorišno proleće” protekao je u znaku predstave Beogradskog dramskog pozorišta „Cement Beograd”, inspirisane dramom Hajnera Milera. Režiju potpisuje Sebastijan Horvat, dramaturgiju Milan Ramšak Marković, dok je za scenografiju i video-materijal bilo zadužen Igor Vasiljević.
„Posle predstava u Zagrebačkom kazalištu mladih i SNG Drama u Ljubljani, reditelj Sebastijan Horvat u Beogradskom dramskom pozorištu završava godinu ‘Cementa’ Hajnera Milera. Milerov ‘Cement’ je tekst u previranju: počevši od samog revolucionarnog vremena koje tretira, preko borbe između emancipatornih težnji njegovih likova i njihove ukotvljenosti u tradicionalne porodične odnose iz kojih su izrasli, pa do ljubavnog odnosa glavnih likova, Daše i Gleba Čumalova, kroz koji se prelama uticaj društvenih okolnosti na najintimniju ravan. Ova naša, treća, beogradska predstava inspirisana dramom velikog istočno nemačkog dramskog pisca je bazirana na originalnoj drami Horvatovog stalnog saradnika Milana Ramšaka Markovića u kojoj se mesto i vreme radnje premešta u Beograd, danas. Odnos traume i sećanja, političke demence u kojoj se polako gubimo kao i konflikt koji nam je upisan u telo su neki od motiva koje ćemo uvesti u ovaj beogradski, poslednji čin razgovora sa Hajnerom Milerom.”, prikaz je predstave koji su autori naveli.
Međutim, nakon same premijere, ali i izvođenja u Šabačkom pozorištu, postavlja se pitanje da li je zadatak uspešno izvršen. Sudeći po reakciji publike, odgovor je odričan.
„Ne zna se koji je teži deo, zapravo. Moram priznati da je zahtevno i za igranje, ali i za gledanje. Nije lako izgurati energiju koju treba pokupiti u prvom delu predstave, kao i mir, sporost, posvećenost, jedan ‘iz kontre’ ritam koji dođe posle”, reči su teatrološkinje i moderatorke okruglog stola Dragane Bošković prilikom pohvale nakon izvođenja pomenute predstave.
Predstava je dobila Gran pri „Mira Trailović” osvojen za najbolju predstavu na prošlogodišnjem BITEF festivalu. U znajačnoj meri, među ljudima koji na pozorište i umetnost u njemu gledaju potpuno drugim očima od BITEF-a, velika je verovatnoća da im se pomenuta predstava neće svideti. Izuzetna glumačka postava, iskusnije garde, ali pre svega mlađe, kao i evidentna energija i trud koji su sa njihove strane uloženi, ostala je u senci sveopšte konfuzije.
Prvih pola sata predstave ostalo je u znaku preglasne, za „rejv” karakteristične muzike, „improvizacije” plesnih pokreta, scenografije koja gotovo i ne postoji osim u vidu limenog zida na kom se vrte video snimci, ali i poruka glumaca čije značenje je na momente publika imala problem da rastumači. Moglo bi se reći, na momenat publika postaje Aleks Delardž, a osećaj „Paklene pomorandže” vrlo živ i realan. I bi spas kada su na scenu, nakon uživo postavljanja potpuno nove scenografije, stupili Milena Zupančič i Miodrag Krstović. Iako dijametralno suprotna po pitanju tempa, usporena, na momente kao da je filmska traka stavljena na najsporiju brzinu, osveženje nakon odsustva haotične muzike publiku je, bar na kratko, vratilo u tematiku. Konfuzna, u prvom delu bez osnova duga i nejasna, predstava „Cement Beograd” veći deo publike u Šapcu, kao i u glavnom gradu, nije oduševila.
Postavilo se još jedno pitanje – da li ovakva, „visoka umetnost” može da se igra u malim sredinama, pogrdno nazvanim, provincijama? Na to pitanje, tačnog odgovora nema. Ipak, budući da istu predstavu ni publika u Beogradu nije mnogo bolje prihvatila, te da karata za naredna dva izvođenja ima za više od pola mesta, pojavljuje se opravdana sumnja u pomenute navode.
Polazeći od tačke da umetnost, u bilo kom obliku i formi, treba da komunicira sa publikom i da, makar to bile i potpuno nehotice poslate poruke, predstava koja je u publici izazvala bes i fizičku bol, teško se može nazvati uspešnom, bar po parametrima šire javnosti. Koliko god ne treba podilaziti publici zarad uspeha i „lake zabave”, pravdanje neuspeha na račun publike koja zaista nije razumela poentu prikazanog, u najmanju ruku je priznanje sopstvenog promašaja da svoju poruku pošalje jasno i precizno. U suprotnom, dobije se pola sata ozbiljne vežbe na fakultetu i sat kvalitetnog sadržaja čiji potencijal nije iskorišćen do kraja.
Tek po koja jedinka iz sinoćne publike predstavu je ocenila odličnom, uz opasku da se ista nije dopala samo primitivnim gledaocima, što se za šabačku publiku sa dugom tradicijom pozorišnih izvođenja ne može reći.
Dolazeći iz redova dugogodišnjeg ljubitelja pozorišta, forma „l'art pour l'art“ najlepša je kada publiku zapravo i dirne, makar i na potpuno neočekivan način, što je u sinoćnom izvođenju evidentno izostalo.
Tokom petog dana festivala zainteresovani su imali prilike da u Galeriji „Vladislav Lalicki” prisustvuju i promociju monografije Nikite Milivojevića „Ja ovde silazim” koju je priredila Olivera Milošević.
Foto: Šabačko pozorište
