I bi „Bura” u Šabačkom pozorištu

Šesto po redu „Pozorišno proleće” sinoć je otvoreno predstavom „Bura” Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, a nakon pauze od godinu dana, publika u Šapcu imala je priliku da prisustvuje kako scenskom, tako i posebnom audio doživljaju.

Nakon jednogodišnje pauze, dva odlaganja tokom pandemije i isčekivanja popravke dekoraterskih cugova na sceni Šabačkog pozorišta, festival „Pozorišno proleće “ se vraća u Šabac na veliku scenu „Ljubiša Jovanović”, u proleće, naglasio je direktor Šabačkog pozorišta Vladimir Vasilić u uvodnim rečima na otvaranju festivala.

„I sada, tokom finalnih priprema organizacije Festivala i pisanja ovih uvodnih reči, kada se korak po korak vraćamo punom kapacitetu pozorišne sale i dalje smo oprezni jer smo, kao i sva pozorišta i sami bili prinuđeni da otkazujemo i odlažemo mnoga igranja predstava i nismo se još uvek oslobodili teskobe koja je deo naših života već više od dve godine. Čini se da smo, baveći se pozorištem, više pričali o virusu nego o predstavama”, ističe Vasilić uz osvrt na reči Pitera Selarsa iz SAD-a povodom Svetskog dana pozorišta.

Prisutnima se na otvaranju festivala obratio i direktor Sterijinog pozorja ističući značaj negovanja pozorišne kulture i izvan glavnog grada.

„Kada nastane jedan pozorišni festival u vremenima kada je došlo do pada vrednosti, kada se urušio sistem vrednosti ne samo kod nas, već na globalnom nivou, onda je podvig kada se jedan festival osnuje, a još veći je podvig kada on ima kontinuitet. Uprkos vremenima ’korone’ i svemu što nas je zadesilo, ovaj festival se održava šesti put, na radost, ne samo pozorišne publike u Šapcu, nego i svih pozorišnih umetnika na ovim prostorima. Uvek osećam veliko zadovoljstvo i čast kada se nađem u ovom pozorištu i ovom gradu, u gradu koji nam je podario velika imena naše kulture i umetnosti. Od Oskara Daviča, Stanislava Vinavera, Ljubiše Jovanovića, Dušana Kovačevića i mnogih drugih. Sasvim je prirodno da takav grad i ovo pozorište imaju svoj festival”, rekao je u obraćanju publici Miroslav Radonjić.

„Kad nije bura, znaj da je zatišje pred buru”, tekst je uvodne pesme predstave „Bura”, koju na sceni uživo izvode Marko Šelić „Marčelo” i Nevena Glibetić „Nensi” uz podršku DJ-a Rada Sklopića poznatijeg kao „Raid”. I bi tako. Ono što je uvodna numera najavila, bio je samo početak jedne bure emocija – mržnje, ljubavi, smeha i sveprisutne tuge. 

Mržnja, kao osnovna svrha nečijeg postojanja, motiv je koji je privlačio autore najvećih drama i romana kroz vekove. Nije zaobišao Vilijama Šekspira, kao ni Kokana Mladenovića i Svetislava Jovanova koji su pomenutu dramu adaptirali i njene delove prilagodili tako da se tanka linija između Šekspirove Italije i kraja devedesetih godina na Balkanu gotovo u potpunosti briše. Čak ni nemarni postupci pojedinaca iz publike čiji telefoni su odlučili da doprinesu audio doživljaju, a potom i razgovor na isti, nisu uspeli da poremete koncentraciju publike koja je u dahu pratila smenjivanje događaja na sceni. Sve to, propratio je gromoglasan aplauz na samom kraju izvođenja.

„Kada smo se dogovarali da ćemo da radimo Šekspira, odnosno ’Buru’, brzo smo se složili da taj veličanstveni komad o mudrosti, pomirenju, praštanju nije nešto što je pripadajuće našem društvu. Mi ne učimo decu pomirenju i praštanju, mi ih učimo mržnji. Mi, praktično, jedino što prenosimo deci to je mržnja, iz ratova devedesetih i okolnosti takvih kakve jesu. Normalno je da ćemo onda intervenisati i praviti komad o mržnji i njenim posledicama, a ne o praštanju”, izjavio je Kokan Mladenović prilikom razgovora nakon predstave.

Uprkos „demagoškom govoru” i prividnoj metamorfozi ka dobrom koji jedan od glavnih likova doživljava na kraju ovog komada, Mladenović ističe da je mržnja ipak i dalje najadekvatnija emocija ove predstave, te da okolnosti u kojima se današnje društvo nalazi drugačije emocije i ne dozvoljava.

„Morate verovati prijateljima, to je valjda jedino što je još uvek pouzdano u ova vremena. Nećete me pokolebati, ja sam smislio rečenicu – verovao sam prijateljima. Šalu na stranu, naravno da sam sve te sumnje i još neke imao, ali se ne šalim kada kažem da je to poverenje i način na koji ansambl funkcioniše, ambijent, dosta čini za samopouzdanje. Pazili smo da napravimo studiju izvodljivosti, da ovo bude moguće, jer da ja mislim da neko može da savlada glumu za dva meseca, ne bih mislio da treba da postoje akademije gde se to izučava godinama. Mislim da sam prošao proces koji je isti kao i kod svih, a to je da iako nemam tu vrstu iskustva, a kao neko ko se bavi prozom sa likovima prolaziš išto što i glumci – moraš da ga nađeš u sebi, da ga objasniš, samome sebi, moraš da ga braniš. Nije se to desilo odmah”, naveo je Šelić prilikom odgovora na pitanje teatrološkinje Dragane Bošković o tome odakle je proistekla hrabrost da se otisne u glumačke vode.

Analizirajući razvoj svog lika, Šelić je naveo da je vremenom i uz pomoć kompletnog ansambla uspeo da dođe do suštine.

„Moraš da poništiš svo ono znanje i pretpostavku o liku i o odnosima među njima da bi zaživeo taj kontekst koji smo odabrali i koji sledimo kroz rad sa rediteljem. Puno je ogorčenosti u današnjem svetu, to je velika muka, velika bolest i velika nesreća za svakog ko je ogorčen. On (Prospero, prim.aut.) je užasno ogorčen i iz te svoje ogorčenosti vuče u propast, provaliju, sve oko sebe”, rekao je Radoje Čupić, prvak Srpskog narodnog pozorišta.

Predstava „Bura” sinoć se prvi put igrala na jednom zvaničnom festivalu, te je i prvi put u konkurenciji za neku nagradu, a u narednom periodu ekipu predstave očekuju brojna gostovanja.

U narednim danima na pozorinici Šabačkog pozorišta biće izvedeno još pet gostujućih predstava, kao i jedna predstava šabačkog ansambla u čast nagrađenih na ovogodišnjem festivalu. Drugog dana festivala „Pozorišno proleće” biće izvedena predstava Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina „Naš grad” po tekstu Torntona Vajldera sa početkom u 20 časova.

Foto: Sđan Đurić (Srpsko narodno pozorište); Šabačko pozorište