„Ana Karenjina” u Šabačkom pozorištu: Blud, bol i odsustvo daha

„Pijani Rusi na mađarskom jeziku” rečenica je koja bi mogla prilikom prve scena sinoćne predstave svakom gledaocu, koji se ranije nije susretao sa ovakvim predstavama, da prođe kroz glavu. Blud, razvrat i nemoral. Sve ono što su pisci decenijama provlačili kroz romane koji će kasnije postati klasici, a sve vreme praveći refleksiju jednog vremena. Ipak, to bi bilo, nadasve, površno gledanje.

Trećeg dana šestog po redu festivala „Pozorišno proleće” odigrana je predstava Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház „Ana Karenjina”, reditelja Dejana Projkovskog. Predstava je rađena po istoimenom romanu Lava Nikolajeviča Tolstoja. Za koreografiju je bila zadužena Olga Panga, muziku Goran Trajkovski, a za impresivnu scenografiju Valentin Svetozarev.

Kroz nešto više od tri i po sata predstave, scena je pretrpela pregršt emocija, kao i sama publika. Čak ni činjenica da je predstava na mađarskom jeziku i da je praćenje prevoda na platnu iznad scene bilo neophodno nije naškodila kompletnom doživljaju. Iako se nakon pauze moglo videti po koje prazno mesto ljudi koji koncept i lepote pozorišta sa prevodom nisu najbolje razumeli, oni koji su istrajali svakako nisu zažalili. Kraj predstave ispraćen je dugim aplauzom i komentarima iz publike da „nikad nešto bolje nisu gledali”. Nakon okruglog stola čak je i jedan od članova žirija prišao da čestita glumcima.

No, svako ko nije gledao logično će se zapitati – šta je tako fenomenalno i novo u izvođenju baš ovog ansambla? Na prvi mah, scenografija. Čelične konstrukcije i vrata koja nisu samo puki elementi, već u funkciji dočaravanja duševnog stanja, pre svega glavne junakinje Ane Karenjine, koju je na sceni Šabačkog pozorišta sinoć živom, na dohvat ruke, učinila Timea Filep. 

„San svakog glumca je kada ti reditelji kaže: ‘Slobodno, pusti, neka ide, neka teče’. To je bilo fenomenalno. Puno sam razmišljala kako neko može odigrati ovoliku ulogu i to što je, zapravo jedna od najbitnijih stvari jeste majčinstvo, što ja još uvek (privatno, prim.aut.) nisam. Kako doći do toga, kako uspeti sve ovo? Imala sam iskustva u ljubavi, to se negde sakrilo i pokušala sam da iznesem. Ali, majčinstvo je bilo zaista zahtevno i nikad ne znam kako se stvori kontakt sa detetom, ali mislim da se stvrorio”, rekla je Filep nakon predstave.

Deo scenografije nije stao na binu Šabačkog pozorišta, no to nije uticalo na ukupan doživljaj. Seoski predeli, privatne odaje, klizališta, balske dvorane – sve je bilo živo, smenjujući se pred očima publike kao na filmskom platnu. 

Kao drugi važan element ne treba zaboraviti da je novina videti Alekseja Karenjina kao čoveka od krvi i mesa, čoveka koji voli i mrzi, čoveka koji se bori za položaj u društvu, sina, ali zapravo za ženu koja je nakon godina i godina odlučila da više ne bude zatočenik sopstvene učmalosti. Njegovo oživljavanje na sebe je preuzeo Atila Nemet.

„Mi smo ga pravili od početka da ne bude samo mašina, kao što je napisano. Otkud mi znamo kakav je on u duši? To sam hteo da pokažem. On voli svoju ženu, obožava je. Duboko religiozan čovek koji ne može da pobegne od toga, to mu je kalup i u tome živi, to je njegov život”, rekao je Nemet.

Ana se bez Vronskog ne može zamisliti, a u ovoj podeli ta uloga pripala je Arpadu Mesarošu.

„Kada smo počeli da pričamo o ovoj temi, postavili smo pitanje zašto ‘Anu Karenjinu’. Dejan je rekao: ‘A zašto ne’. Stigli smo do toga da moramo imati jednu važnu stvar – fatalnost. Fatalana privlačnost, fatalne emocije. Kad čitam taj roman, mnogo je interesantniji lik Karenjina, nego Vronskog. Hajde da dodamo tu fatalnost o kojoj smo pričali. Počeo sam da radim na tome da sve to bude malo šarenije, da imamo više slojeva. Zapravo nije bilo teško preći na scenu. Kad smo stigli do toga, sve je krenulo. Širli smo neke stvari, ali ono što smo prvi put postavili, to je i ostalo do kraja”, rekao je Mesaroš.

Napomena prilikom kupovine karata za pomenutu predstavu ističe da nije za mlađe od osamnaest godina. Iako bi se možda moglo reći već u prvim scenama da je jasno zašto je tako, tek pred kraj postaje u potpunosti jasno zašto možda ne bi trebalo decu voditi na ovu predstavu. No, nago telo u službi umetnosti u ovom slučaju ne može se okaraterisati kao suvišno ili degutantno, već naprotiv, kao vrlo efektno.

Na okruglom stolu nakon predstave reditelj ovog pozorišnog ostvarenja pojasnio je da dramaturga za ovu predstavu nisu imali, te da je za tekst bila zadužen ceo ansambl.

„Dugo vremena smo radili analizu romana, dugo smo ga čitali. Nekako smo ušli u proces da napravimo tekst koji nas tiče, koji se razume. Kao reditelj sam se trudio i apsolutno smo zadržali liniju Tolstoja. Nismo radili nikakav miks, već smo samo, ako tako mogu da kažem, fokusirali scenu. Više od mesec dana smo bili na čitajućim probama, pričali smo kako tu literaturu koju čitamo treba publika da oseća. To je možda i najteže. Puno smo tražili taj pozorišni jezik”, rekao je Dejan Projkovski.

Komentarišući ansambl i glumačku postavu, on je istakao da je za uspeh predstave zaslužna i sama harmonija među glumcima i način njihovog pristupa.

„U pozorištu, svi previše pričamo o bifeima, a manje pokazujemo u poslu. Najlakše je pričati, a najteže pokazati se svojim delima. To su ljudi kojima pozorište nije profesija, već smisao, način života. Zapravo, neverovatno je da funkcionišu kao neko eksperimentalno pozorište. Kod njih uopšte nije bitno ko igra veliku, a ko malu ulogu. Zapravo, sve ono što nam samo pričaju na akademiji i onda to čovek nikada ne sretne. Ovde se ta priča ipak potvrdila. Reditelj ima slobodu sa njima da mašta. Oni imaju jednu filozofiju u sebi – da je loša i pogrešna ideja samo ona koju nismo dovoljno probali”, dodao je Projkovski.

Četvrti dan festivala rezervisan je za predstavu „Dabogda te majka rodila”, prema romanu Vedrane Rudan, u produkciji Ateljea 212, a čiju režiju potpisuje Tatjana Mandić Rigonat.

Foto: Šabačko pozorište