Sinoć je u Novosadskom pozorištu /Újvidéki Színház otvoreno drugo izdanje „Upad” festivala. Posetioci su bili u prilici da pogledaju predstavu „Sakrij se negdje daleko. Do smrti”, autorski projekat Kristiana Žana Mišela Jalžečića i Doroteje Šušak, u produkciji Arterarija iz Zagreba.
„Sakrij se negdje daleko. Do smrti” je intrigantna duodrama o govoru mržnje i virtuelnom nasilju - pojavama sa kojima se susrećemo svakodnevno, samo su ih neki od nas u manjoj ili većoj meri svesni. Tematika je prilično ozbiljna, teško je da bilo ko može ostaviti ravnodušan ili da ga čak ne prođu jeza i žmarci jer je sve toliko realno i istinito. Sve su to situacije u kojima se neko pronašao ili čak doživeo, a zatvaraju se oči pred njima i ne usuđuje se da se govori o tome.Dramaturgija predstave je fragmentarna, scene su nepovezane i obiluje polovičnim replikama.Od scenografije nemamo ništa, a u suštini ništa nije ni potrebno jer je dvoje ubedljivih glumaca na sceni sasvim dovoljno da nam dočara celokupnu zamisao. Dvoje likova upućuju jedno drugom uvrede i psovke, samo zato što neko ima plavu kosu, zato što je visok, zato što mu je mama iz Beograda, zato što je gej, zato što ide u crkvu…zato što je drugačiji. Kroz predstavu spoznajemo koliko je zastrašujuće kako nam sve te uvrede postaju nešto što je uobičajeno i kako je potresno što živimo u svetu u kome se dešavaju ubistva i samoubistva zbog broja lajkova. Predstava je i interaktivna, glumci prilaze publici, postavljaju im pitanja, razmenjuju poglede čineći to uverljivo. Za potrebe predstave glumci Marija Šegvić i Paško Vukosavić su napravili lažne profile i na taj način prodrli u svet virtuelne mržnje i nasilja i susreli se sa pretnjama i uvredama. Dok nam objašnjavaju kako su prikupljali podatke ne možemo da se ne zapitamo da li je to deo predstave, da li su stvarno glumili ili su na kratko izašli iz uloge, toliko su bili uverljivi! Neverovatno je kako su tačni i precizni i kako nam dočaravaju verbalnu i fizičku agresiju da bismo ih nekoliko trenutaka nakon toga videli kao jadne, ponižene i same u svojoj borbi.
(Ne)svesni smo koliko su društvene mreže uzele maha i kako virtuelnost postaje realnost. Retko ko se probudi, a da prva stvar koju ne uradi jeste da uzme telefon u svoje ruke. Ko smo mi na društvenim mrežama? Jesmo li to stvarno mi ili se predstavljamo kao ono što želimo da budemo? Zašto delimo privatnost sa ljudima koje čak i ne poznajemo? Šta nam znače lajkovi? Jesu li društvene mreže mesto gde treba da ispoljavamo sve svoje frustracije i nezadovoljstva? Kada smo postali kompetentni da komentarišemo nečije živote, ko je kakav, ko gde putuje, šta jede, sa kim je, šta radi? Da li treba da nas zanima? Zašto su društvene mreže dobre sluge, a zli gospodari? Koliko i od čega treba da bežimo i gde da se sakrijemo? Da li život treba da bude beg i skrivanje?
Sva ova pitanja se prožimaju kroz misli nakon ove predstave. Mržnja i nasilje nemaju i ne treba im povod, agresija se lako iz virtuelnog seli u stvaran svet i prodire duboko u čoveka oduzimajući mu temeljno ljudsko pravo – slobodu. Kada će biti bolje? Pa sigurno neće ako nastavimo da sedimo u mraku i niko od nas ne upali svetlo.
Foto: Arterarij
